Сасвим приближно, центар вишеугла што га чине путање “круга двојке” пада негде око Теразија. А када се ту, мало ближе Лондону, спусти онај жути човечуљак из Гугл мепса, дочекује га сасвим пристојан велеградски призор. Али, како је човечуљак ту последњи пут био 2013, данас тај centrum in centro Београда није исти, већ показује упадљиве знаке опалости. С обе стране Kраља Милана, излози проређених трговина више не скривају заустављеност у времену и избаченост из токова моде и промета. Kупци се не дозивају нити маме, нема досетки, малопродајних операција и манипулација, но има прашине, нехаја и мрзовоље. Неке су трговине давно затворене, прелепљене древним плакатима, пребојене слојевима графита, неке годинама по затварању још стоје као избачаји бивших преградњи, попут оних којима је нагрђена колонада палате “Лондон”. Важне радње, бљештави излози и најмодернија роба, звучни страни брендови, сав гламур и лепи мириси, пресељени су у шопинг молове, а с њима и бројни грађани Х&М-а, Најкија и Фешн енд френдса, посетиоци некадашњих, сада замандаљених градских биоскопа. С њима је пошао и центар да се пронађе тамо где му није место.
Читави делови тротоара крај Новог двора ноћу у шкиљавој светлости, као у некој зачмалој улици другог реда, а сам двор, споменик културе, осветљен, али с три стране опасан сивом монтажном оградом, да осигура безбедније столовање председника републике. Прекривена је та ограда церадом у испраним бојама српске заставе с представама увеличаног српског грба да се канда не побрка са оним на вашарима, концертима или геј парадама. Но утисак јада и ванредног стања једнак је оном што га већ годинама производе транспаренти, плакати, заставе и пољски шатори с тендама протестаната испред Дома народне скупштине, као да су од исте ауторске руке. Ту су и рефлектори и камере ad hoc утипловани у дворске орнате по којима су споља разведени струјни каблови, док низ кућних клима уређаја, разних врста и годишта, убуџених у архитектонску пластику Тителбаховог дела, осигуравају пријатнији боравак у важним канцеларијама. Исто је и на суседном Старом двору, где седе они који се брину о граду и чија спољашњост измамљује питање за студенте архитектуре, историје уметности и све заинтересоване читаоце НИН-а: На шта су тачно накачене спољашње јединице климе на три фасаде остварења арх. Александра Бугарског?
a.) на слепе балустере прозорског парапета,
б.) босиране квадере приземља,
в.) потпрозорнике на конзолама,
г.) прозорске опшиве и стакла,
д.) на старије климе,
ђ.) све поменуто.
А онда, још ближе епицентру “круга двојке”, још нешто горе од (ђ.). Улази у запустеле и ноћу језовите подземне пролазе на Теразијама, као у праве некрополе некадашње бриге о лепоти и уређености центра. Лагане металне конструкције у стаклу, пројектоване да буду ненаметљиве у простору, ишаране су нечитљивим уличним епиграфима, улепљене допола исцепаним афишима, отежале од масне прљавштине. У овом је граду запуштеност предворје нестанка, што важи и за угаслу атријумску пречицу између два трга – оближњи декласирани, а изванредни Безистан арх. В. Максимовића, са закатанченом “Kозаром”, која је усмрћена пожаром после приватизације бројних београдских биоскопа. Оближње Чумићево сокаче, за својих тридесетак година, разваљено и заборављено, утучено у младости, а рођено као архитектонска hype интерполација арх. М. Геца из деведесетих.
А сличних примера има и лево и десно од Теразија и напред у Kнез Михаиловој, и свуда у “кругу двојке”. Сумње нема да су неки од њих само сложно дело пословичног мурдарлука и вандализма, јер да не буду свима видљива престоничка брука, не треба ни великих идеја, ни архитеката и њихових пројеката, ни машина да месецима обустављају саобраћај, већ мало воде да се руком окваси, саструже и сапуном очисти. И мало конзерваторске пажње, ваљане мајсторске бриге, нешто малтера на мистрији и фарбе на четки. Дабоме, и части, у овим условима нажалост и храбрости оних који су плаћени да чувају уређеност и лепоту града, и кад затреба устану против бушења фасада прворазредних споменика културе и њиховог ружења гвожђуријама и разапетим чаршавима.
Али чини се да је у игри нешто веће, вероватно и подмуклије од поменутог, па чак и од сасвим извесног растакања центра шопинг моловима. У буци коју ствара непрестана маркетиншко-политичка кампања за “Београд на води”, упорно, иза сцене, води се још једна хотимична активност. На делу је заправо пројекат забатаљивања и тихог уништавања центра у корист онога другог, у изградњи и успону – уз Саву. Све потајно можда вођено и злобом, можда интересом, да се докрајчи или како-тако науди “кругу двојке”, по инерцији оног отрцаног мита о некаквој утицајној друштвеној сили из интелектуалног језгра староседелачког и елиташког Београда, неко то чак зове и класом, која се новом виталитету одупире, а реално постоји само као химера у главама оних који овај град мало познају.
Зашто мит и зашто химера? Ех, зашто. Зато што неко постојано а неупитно припадништво истим идејама, усклађеност интереса, стила и држања у овој партикуларизованој, индивидуалистички форматираној средини никада није потрајало, а камоли у опсегу шина сад ишчезлог грађанског Београда. И друго, да “круга двојке”, са свим јој приписаним трансгенерацијским својствима утицаја, моћи, престижа и богатства, заиста има, “Београда на води” не би ни било. А ни садашњег учесталог рушења заштићених споменика грађанске архитектонске културе од Дорћола преко Савског венца и Старог града до Врачара. А сигурно ни онаквог заменика, ни оваквог градоначелника. А питање је да ли би било и социјалистичког града Новог Београда, примера је доста, и то почев од 1945. Или, другачије речено, “круг двојке” постоји само трамвајски и географски, и на порталима агенција за некретнине, а понајвише као фикс идеја и неоснована зебња његових успаљених антагониста. Зато они и даље заблудело јуришају на манифестације силе које више нема.
Додуше, током 19. века крај око савског Лимана и јесте био центар града, а Kарађорђева, по важности, као потоња Kнез Михаилова. Оснаживање копнених веза и замирање речне трговине учинили су да се средиште градског реда и бриге, уређености и поретка, архитектонска елеганција јавних и приватних здања, култура, све с оном становања, одмарања и забаве, али и разноврсност намена и трговачких послова, већ почетком 20. века попне навише, на греду око Теразија и Kнез Михаилове.
Али, да је рођење новог центра могуће у једној прескупој, класно издвојеној и безличној четврти густо нанизаних стамбених облакодера као што је БНВ, где је све приватно богато, а јавно шкрто попут променаде, понегде чак сужене на пет метара, и дугуљастог парка ширине педесетак, а без иједног метра за школу или позориште, какву управну зграду, камоли библиотеку…, у то ваљда не верују ни највећи урбанистички обмањивачи. Додуше, ту је обновљени, а све празнији Савски трг, уз љуску Железничке станице, оба украдена “кругу двојке”, ту је и сва кичозна лепљивост споменика Стефану Немањи, а ту је и огроман шопинг мол на обали Саве да подгреје тако луду наду. Стога није искључено да је неко битан можда ипак мишљења да “Галерија” окупља довољно функција, да би чак могло бити да тај, у свету све мање употребљив тип грађевине, и јесте нови центар, али под кровом, санитизован, безбедан, надгледан, свуда препознатљив, а овде засад успешан и општеприхваћен. Истина, шопинг мол је у међувремену постао симптом постмодерног инвеститорског града, а Београд то јесте. А како је у таквим градовима насушно охрабривати потрошњу, прва последица је узурпација и отимање јавних простора у корист приватних. Друга је да потрошачка акција заправо искључује интеракцију, те је сусретање с људима кратко, површно, мање важно од сусретања с робом, док она демократичност заједничких простора, као и безбројни облици удруживања, солидарности и додиривања различитог, који су разлог и основ градова, стога и њихових центара, изостају. Трећа је да инвеститорски град, када нема бриге о заједничком добру, у крајњем води подели на исплативе, активне просторе потрошње и напуштене, девастиране просторе потрошње.
А што се шопинг мола тиче, као могућег центра, то је најбоље објаснио З. Бауман: премда у граду, он суштински и није његов део, већ “сасвим други” свет, за разлику од просте бакалнице, пекаре или обућарске радње, које се удевају у живот улице и комшилука. Следствено Фукоовом опису брода, шопинг мол је место без места, плутајуће парче простора, које постоји само по себи, затворено у себе, препуштено бесконачности мора/потрошње. Но могуће да је и тај брод на путу у маглу без извесног повратка, јер се предвиђа да ће се малопродаја у будућности обављати у домовима купаца.
Али, без бриге, бар ово је извесно. За непотрошачке, сасвим бесплатне јавне градске просторе Београђани и сви други заинтересовани ће морати да се сами изборе, као и за онај један једини, географски, а запостављени центар у “кругу двојке”. Ако то из неких чудних разлога не могу или просто не желе, није далеко дан када ће свој део центра морати да плаћају када га користе, највероватније оном ко ће га јефтино купити и обновити кад сасвим пропадне. Или ће пак у отровној магли блатњавог лигнита и учвореног саобраћаја нестати сви центри Београда, и тај у “кругу двојке”, и онај жељени (око и унутар шопинг молова), и онај фантазмагорични, образован око неке удаљене станице тобожњег метроа, јер ће га читавог докрајчити погубно стапање профита и сулудог градског раста, и за собом оставити благодети загушења, пренасељености и болести.
© 2022 Slobodan Giša Bogunović