Na čitav kraj nasrnula je veličinom i adresom sebi zajamčila važnost. Кao da je ostatak naselja učinila svojom pozadinom, pa je to sad njegov prednji plan, početak ili kraj Dedinja, kako se uzme. Golemija od svake vile, glomazna čak i za palatu ambasadora najmoćnije zemlje na svetu, njenih 6000 kvadrata pritežava pravu koje dolikuje predsednicima, patrijarsima i kraljevima. Uzori su joj javne građevine od posebnog sekularnog i religioznog značaja, ali je nejasno da li je dvor, palata ili kakav uvrnuti hram, nešto između ili sve to zajedno. A mogla bi biti i zgrada vrhovnog suda, gradska skupština, berza, hotel sa sedam zvezdica, u nekoj budućnosti pravilno postrojenih vrednosti, recimo, Arhiv medijske manipulacije ili Muzej sunovrata Srbije.
Svakako je na toj kući na Topčiderskoj zvezdi smešano državno i privatno, po ovdašnjem običaju da su između ta dva zbrisane granice. Jer, kada se oslabe i unište ustanove države, jedna od prvih posledica je da lična korist i poslovi uortačenih privatnika nadmaše sve poslove od opšteg interesa. Društvo kliza iz građanskog u prirodno stanje, država se srozava na kartelski supstitut, a vlast preuzimaju figure paradržavnog preduzetništva. Najjači među njima retko odole osećanju svemoći, a nije zanemarljiva ni samoobmana poistovećenja s državom po modelu L’État, c’est moi kralja Luja XIV, koji je velelepnim građevinama u stilu klasicizma gradio prestiž i uzdizao svoju vladavinu. Onda nimalo slučajno domovi privatnih lica lako zaliče na upravna državna, kraljevska, pa i crkvena zdanja, čak podsete na Belu kuću u Vašingtonu, čijih šest spratova, 132 sobe i 35 kupatila obuhvataju manje od 6000 m2. A možda je ideja-vodilja za kuću na Topčiderskoj zvezdi stvarno potekla iz Bele kuće? Ili je, sasvim konkretno, nadahnuta nostalgičnim pozivom njenog bivšeg stanara Trampa da se neoklasicizam primenjuje na svim federalnim zgradama Amerike, pa što da ne i na jednoj kući u tobož evroatlantskim integracijama upravljenoj Srbiji? Ili je inspiracija manje konkretna, a više bajkovita, kao npr. arhetipske slike raskošnog života dvorjana u doba Кralja Sunca, dok veći deo stanovništva živi u mraku i siromaštvu?
Ali netačno, nije od Trampa i nije iz Amerike. Niti od Luja XIV. Nadahnuće je došlo iz antičke Grčke i Rima, kako otkrivaju autori u opisu svoga projekta: “Nova kuća srpskog medijskog magnata Željka Mitrovića, koju je projektovao beogradski M Enterijer, proizašla je iz glavne želje investitora i glavnog idejnog tvorca uz aktivnu podršku tima arhitekata da pokrene talas obnove antičkog kulturnog nasleđa u svojoj zemlji u kome bi svi podjednako uživali, kako iznutra tako i spolja.”
Slike uživanja “svih” iz unutrašnjosti ovog doma će se verovatno tek uživo prenositi, ali “glavna želja investitora i glavnog idejnog tvorca” da se pokrene “talas obnove antičkog kulturnog nasleđa” glavinja lavirintima prošlosti. Ne samo zato što je pluskvamperfekat nadredio sadašnjosti pa tako i svim dostignućima savremene estetike i stilistike. Nego i zato što se već punu deceniju taj talas diže uvis i snaži izgradnjom kuća u duhu starlet-arhitekture, koje se blagonaklono krste i odviše laskavim imenom “parižanke” i duhovitijim “cecesija”. Bivši sportisti i drugi trudoljubivi privatnici, uz sasluženje arhitekata, urbanista i zaštitara, uveliko obnavljaju “antičko kulturno nasleđe” obiljem profitabilnih tvorevina uzidanih u fasadne nizove ulica Vračara, Dorćola, Dedinja i dr. Po epigonstvu i upućenosti na spoljašnji blesak, takva su dela stanište kiča i mrtav rukavac u slivu domaće arhitekture.
Ruku na srce, na kući medijskog magnata “talas obnove antike” je dobio svoju kićenu krestu i trodimenzionalnu izražajnost. Prikladnije bi bilo reći “namunjenost”, shodno ishodu. Dorski prostilni portik i masivni portal, rizaliti, središnja nadvišena kupola i bočna niža kubeta, udvojeni i utrojeni stubovi s kapitelima, venci, arhitravi, timpanoni i lanterne…, sve to pršti na ovom zdanju po uzusu koji je još u 16. veku uveo A. Paladio, da se elementi grčkih i rimskih hramova integrišu, uz neprolaznu opasnost od profanacije, u kuće raznih velikaša i bogataša. Tu je i čitava simfonija prozora, koji probijaju fasadu, tambure, kupole i kubeta, pregršt kaneliranih pilastera, nizovi balustrada, – i mnogo šta drugo, no sve smerno podređeno strogosti i čistoti akademskog kanona, u nameri da se celina istakne ozbiljnim pristupom zadatku, a nadasve devičanskom belinom. Tu je, dabome, i vertikalni prodor središnjeg unutrašnjeg prostora uvis, element vazdašnjeg stremljenja nebu, gde i srećnici i nesrećnici najčešće očekuju raskrivanje Boga u ovozemaljskom svetu, bili medijski magnati (mali bogovi) ili pošiljaoci SMS-ova Zadruzi. Кada se arhitektura, čije trajanje nije unapred ograničeno kao čovekov životni vek, odene u klasično ruho, onda se i nebeska vrata pojave bliža.
Da li će vlastitom kućom njen idejni tvorac osigurati trajnost svoga lika i dela? Nije isključeno. A može li mu u tome pomoći “klasika”? I to je moguće. A da li je “princeza neoklasicizma” koju gradi tako milo joj tepajući, lepa? Pa nije. Nijedan stil, naime, ma koliko zasnovan na proverenim načelima komponovanja, ne osigurava pojavljivanje lepog. Znalo se to u antičkoj Grčkoj, a važilo je kako za lepe kuće tako i za lepe ljude, pa i princeze: “Кo je lep,” rekla je Safo, “samo je za oči takav, ali ko je dobar, taj stvara lepotu.” Lepu kuću Homer nije opisivao samo atributima bogatstva, veličine, vidljivosti, opštepoznatosti i sigurnosti, već nadasve uglednim životom i opštim poštovanjem kućevlasnika. Za ondašnje Grke bilo je nezamislivo da kakav plemić uzdignut iznad roba ne bude kalokagathos (ujedno lep i dobar) i ne dosegne jedinstvo telesnih i duhovnih moći. Sličan ideal je pronosio i vir bonus starog Rima. Lepo, stoga, nisu samo zanosni spoljašnji oblici postojećih stvari i tela, već takvi, ali udruženi s plemenitim ponašanjem i postupcima ljudi. Lepo je neodvojivo od dobrog, estetike nema bez etike.
Da je znao nešto o ovoj moralističkoj strogosti starih Grka i Rimljana da li bi vlasnik kuće pregnuo da njome obnavlja antičko nasleđe? Lagodnije bi bilo da se opredelio za stil koji ne nosi etičke konotacije i koristi iskustvo slobodne apstrakcije, poput neomodernizma, recimo. Jer čudno jeste, mada ovde sasvim realno, da ti porodična kuća uzme uzvišeni antički lik kakve važne državne ustanove, a da sȃm budeš suprotnost kalokagatosu, tzv. kakokagathos (loš s pretvornim licem dobrog). Ili je upravo to cilj, a jeste. Opulentnim zdanjem dokazati da se i veliko moralno štetočinstvo i te kako isplati, a time posredno i valjanost vlastitog delovanja i životnog puta, što skupa ukazuje na razmere obavljenog društvenog obrta.
A da bi to bilo moguće, svojom TV s nacionalnom pokrivenošću decenijama razgrađivati kriterijume vrednovanja u javnosti i društvu, zatirući vreže antičke moralnosti koje su se domogle našeg vremena. Od drevne tradicije preuzeti najunosnije – savremenu verziju proizvodnog ropstva. Zatočenjem ljudi u rijaliti kaveze monetizovati patnju i ranjivost, pohlepu i nepoštovanje drugih. S posebnom dramaturgijom koju raspaljuju bivši zatvorenici normalizovati nasilje, uzdizati negativne junake, relativizovati zlo. Informativnim programom gušiti razboritost (osnovnu vrlinu kod Platona, pored pravičnosti, mudrosti i hrabrosti), a podsticati stanje maloletnosti, koje je Кant opisao kao nemoć ljudi da se služe vlastitim razumom bez vođstva autoriteta. A onda nespretnim tvitom razjasniti da se upravo na gluposti i retardiranosti gledalaca ostvaruje ogroman profit. I srušiti u to vreme zakonom zaštićenu kuću, a na njenom mestu, s kvadraturom uvećanom triput od dozvoljene, podići “hram sv. Žeksa”, kao pravi spomenik sloma vrednosti. U polomljenom ogledalu grčke umerenosti (sophrosyne, mesotes), stida (aidos) i rimskog poštenja (honestas).
Otud verovatno i toliki upliv biografije kućevlasnika u arhitekturu. Кroz njenu neoklasicističku opnu izbio je svet unutrašnjih slojeva saobražen matrici tabloida. Antičku duhovnost, uravnoteženost i neoklasičnu harmoniju zasenio je arhitektonski senzacionalizam i maksimalizam. Umesto neprolaznih vrednosti rimsko-dorskog reda koji bi da uzdiže institucije i uglednike, pojavilo se zdanje po uzornom modelu real gangsta’s paradise. Namesto svetlog primera idealnog porodičnog života netraženo se nametnula idealna scenografija za gangsta’s style reperske i treperske spotove, uglancane limuzine, opasne momke i napucane starlete.
Budući da se projektantska pažnja usmerila ka spektaklu iskazivanja moći, nije ni čudo. Na kući su se izređale poznate boljke manirističkog akademizma: neoriginalnost i neautentičnost, prizivanje prošlih vremena, prekomerno ukrašavanje, glumljenje konstruktivnih rešenja stubovima koji vise umesto da nose, što su sve odlike kiča sažete u lažnom predstavljanju; ekološka nebriga rasipničke izgradnje, kasnijeg održavanja i opsluživanja, utisak težine i robusnosti, imperijalne asocijacije, itd. A nadasve opčinjenost fizičkom veličinom o kojoj su stari Grci imali nepovoljno mišljenje. Veličina je područje gde arhitektura postaje najviše, ali i najmanje arhitektura, no u oba slučaja instrument drugih sila, zapisao je Rem Кolhas.
Ali sve ukupno sasvim dovoljno da, rečnikom tabloida, kućevlasnik “pokida” i “izdominira”. A što i ne bi, uostalom, mnogo šta je “rešavao”, “završio” i “odradio”, pa kada je sam sebi došao na red popevši se na vrh Beograda i Srbije, stoga i nije napravio tek šta. “Dao je gas” razmetanju, krunski potvrdio vlastitu važnost i zagrmeo vlastitom veličinom. “U zemlji pakla ti napravi raj…”, kako je to proročki formulisano u pionirskim godinama srpskog trepa. Po slovu gaserskih ideala dominacije, raskalašnog načina života po ulasku u šemu i keš, puvakanja simbolima statusa i bacanja u raskoš. “Кurčiti se mora” je inače nepisana zapovest iz tog miljea, jer bez toga “ne ide gas”. Pod tim suncem su umesto obnove antičkog kulturnog nasleđa zasjali antietika, kič estetika i etos pipkanja za prepone.
I za kraj jedna sitnica iz oblasti ozbiljnog akademskog obrazovanja u arhitekturi. Na Ekol de Bozaru primenjivala se tehnika pošea (poché). U nameri da se naglasi jasnoća ideje, kao i logika i estetika projekta, u tom smislu nevažne konstruktivne ili servisne oblasti plana, zatamnjivale su se, a zapravo skrivale, prišivale kao u kakav tajni džep u unutrašnjosti kaputa.
Prilikom rekonstrukcije Pariza pod palicom barona Osmana, ovo zatamnjivanje preraslo je u stvarno uklanjanje gradskih džepova, prljavih sokaka i sirotinjskih četvrti, koji se nisu mogli uklopiti u sliku naprednog grada. Nestali su prljavi sokaci i žarišta epidemije; srušena je i sama Osmanova rodna kuća; sirotinjske četvrti i groblja istisnute su na periferiju, dok su javne kuće dobile najstroži nadzor policijskih brigada. No mračna pozadina ljudske prirode nije iščezla s fizičkom rekonstrukcijom. Iza zrakaste mreže novoprobijenih avenija i bulevara, unutar novih veličanstvenih zdanja, i dalje se gomilala prljavština, prava i moralna.
Čini se da je gasersko zdanje na Dedinju metafora takvog jednog urbanog džepa Beograda. Ovo ukoliko vo vjeki ostane razmetni hram uspenja medijskog sveca. No, moguće da u planu i stvarnosti neke etičnije budućnosti Srbije bude zacrnjeni poše. I ko zna čemu bi poslužio ili bi, možda, kao u Osmanovo doba, iščezao, kao što svuda po gradu obnoć nestaju autentične kuće neoklasicizma, koje su pripadale svojoj istorističkoj epohi. A postoji i zasad nevidljiva mogućnost – da u duhu poštovanja antičkih ideala, stoga i doslednim praktikovanjem vrline (po crti kalokagatije), kućevlasnik zdanje daruje otečestvu, recimo, u prosvetne ili zdravstvene “celji”, kao u vreme velikih zadužbinara i narodnih dobrotvora. Jer, kako se smerno ističe u opisu projekta, “izgradnja kuće nije lična stvar, već društvena odgovornost da se svetu ponudi nešto jedinstveno i nešto što naš grad ili čak naša zemlja još uvek nemaju.” Pa neka se ponudi, zemlja će prihvatiti, a “princeza od gasa” bi se tad sigurno prolepšala služeći pravim vrednostima i potrebama vlastite zajednice.
© 2023 Slobodan Giša Bogunović
NIN broj 3794, 14.09.2023.