blog

Кад је од простора пуно добити, јагма је жешћа и брзо га понестане. Тражња га ипак даље уситњава, а исход је углавном следећи: мањи, мрачнији и скупљи станови, узанији ходници, патуљасти балкони и лође, стешњена паркинг места, влажни светларници, и бројни аспиранти на заједничке просторе. Но то се не тиче главних актера, они су већ заболи пијуке у нове локације и тамо мунтају исто. Цео пакет намењен је само становницима: гужва, бука, прљавштина, загушеност, отежано кретање и мимоилажење, искуство безавичајности. Kао и даноноћне битке за паркинг које се бију у секвенцама малих личних пораза и победа, од болног напуштања до срећног освајања изгубљене територије, и наново.

 

Без обзира на то, као и на убитачне цене квадрата, услуга и провијаната, привлачност Врачара расте, о чему сведоче тзв. показатељи. То је најмања и најгушће насељена општина у Србији, с просеком плата житеља од 130.000 динара. По последњем попису има их 55.768, станују у 24.475 домаћинстава, а станова је 13.081 више – празних, пуних, за обрт, штедњу, најам на дуже и на дан, штек, ко зна шта све. Изгледа не и за поспешивање наталитета, који је овде посебно низак, на шта је недавно упозорио председник републике на трагу народне мудрости “много јајца – мало деца”. “Немојте, људи,” замолио је, “да све више волимо од деце,” алудирајући на велики број врачарских кућних љубимаца, премда је науци непознат штетан утицај љубави према животињама на рађање људског потомства. 

 

За разлику од председника упућеног у врачарска питања, градоначелник Београда је тек од новинара сазнао да се опасан и запаљив терет ноћу превози Врачарским тунелом упркос немогућем приступу спасилаца у случају удеса. Kако било, језовита је привлачност надземља ове општине, будући да је свакодневица свих пописаних и непописаних Врачараца тиктакање покретне бомбе у њеном подземљу. Врачар је, стога, једна од првих свесно принетих жртава на олтар Београда на води, због кога је град, уз много шта друго, остао без пруге и релативно безбеднијег начина превожења опасних роба уз реке. Туробна црта врачарског надземља је и сиромаштво зелених површина и њихових врста, којих је убедљиво најмање у Београду. Упркос свему, профитерска бујица станоградње ваља се низбрдицама Чубуре и Kотеж Неимара, руши пред собом грађевине у законом заштићеним целинама, меандрира ка Црвеном крсту и Kрунском венцу, а смера да наплави Савинац и Источни Врачар, и тешко да је шта може зауставити.

 

Стога: ни мање општине, ни бољих плата, ни гушће насељености, ни јачег оптимизма бушилица, чекића и булдожера, ни мањег наталитета, ни веће опасности од изненадног удара морталитета.

 

Зашто је, међутим, неки Фејсбук администратор на Врачар додао и (historical), и како су онда та два постала синтагматски нераскидива на вебу и другде, остаје тајна. Зашто je Врачар historical, а не старији Дорћол, на пример? Јер, прошлост овог краја није ни приближно бујна и потресна као садашњост и колико прети да постане будућност. Па и читав овдашњи процес урбанизације траје тек нешто више од века: од тренутка, рецимо, када су се Врачаром још шетали товљеници, до кад се у радњама сухомеснатих производа чварци и сланина пакују као скупи деликатеси. Стога су и заштићена културна добра Врачара млада, великом већином прошловековна, док је из дана у дана све мање седимената урбане прошлости. Ту се мало шта лечи, доправља, усавршава и негује, већ углавном руши па гради. У бисерном осмеху нове Чубуре, Ресавске, Видовданске, Сазонове, Лозничке, Радослава Грујића и бројних других улица нападнутих турбанизмом (в. НИН, бр. 3660), оно затечено се чупа као неизлечиви зуби. Kумулација историје извесно штети акумулацији капитала која последњих тридесетак година силовито преображава овај део града.

 

Процес је тако брз да су, ако се поглед задржи само на приземљу, чак и преостаци ближе прошлости једва видљиви. Занатске радње више немају места у вишеспратницама у атонији мрких оплата. Ту су сада pet style грумери и concept store бутици с пош робом скупљом него на Западу. Оптичарске радње су данас диопте, мултиленс и сити оптикуми где стакло кошта као десетине некадашњих “социјалних рамова”. Много шта на данашњем Врачару подсећа на тачност Зомбартових извођења о процесу стварања капитализма из луксуза. Уместо некада лепо званих модних фризера, посећују се hair салони, студија и академије, у пекарама се бира хлеб у распону одомаћене раскоши: бели, бесквасни, интегрални са шљивама… Историјско срце чубурске боемије – кафана “Трандафиловић” – куца у ритму благајни највећег дрогеријског ланца у Европи, а касе оближње малопродаје пијучу приближно на месту ражња у излогу покојног “Орача”. Чак и врачарска агора и народни форум – Kаленићева пијаца, прераста у скупи корзо викендом где се пијачна роба рафинира, издаци надилазе оно што је нужно, а накупци глуме бригу за кето дијету и друге муке врачарске господе.

Kроз нововрачарско сито пролазе имућни, а посебно осетљиви на степен луксуза, те су овдашње новоградње већином самопрозване ексклузив резиденције и лукс плазе, све ређе обичне, небрендиране зграде с једноставном сврхом да омогуће здраво и удобно становање. С кључем у руке, следују “атрактивни станови” у допадљивим зградама у маниру новог историзма и неомодернизма, мермерни вестибили с местом за чувара унапређеног у консијержа, пентхауси с тујама на терасама, али и обавезни крпеж и трпеж ровашених тротоара с приземљем за банке и коцкарнице. Врачар, некад познат по опозиционом отпору, активизму и различитости, јасно се повија према главном току. На цени је етика сопственог интереса и естетика различитих надоградњи. Невидљиве су поткултуре и алтернативе, уметничка луцидност и похабаност, која још некако опстаје на Дорћолу, мало је неприлагођених и непослушних, снађени су увелико надбројили неснађене. Чак је и иронија ствар далеке прошлости: новоталасну слојевитост графита “Маргита је дечак” на Kурсулиној 2 одменили су чувани мурали Младића и Драже на углу Његошеве 38 и А. Ненадовића.

 

Где је место историјског наслеђа на Врачару, то одлично илуструје обелодањени па склоњени елаборат за план детаљне регулације оближњег блока у саставу некадашњег Грантовца, чији су остаци дуж Смиљанићеве улице права културно-историјска реткост. Пројектантска рашља је забодена где су извори новца најиздашнији, у углове блока у Његошевој, те су бивша Прва женска школа, а данашњи Природњачки музеј, виђени за доградњу, али такође и и зграда М. Алкалаја и бивши Италијански културни центар архитеката Ј. Ђ. Новаковића одн. В. Симеуновића. Kешоловна замисао се управља и ка залеђини Севдићевих кућа у Смиљанићевој, сведочанства планске и архитектонске асонанце овог дела града с почетка XX века, а посебно смера накрцавању крупних грађевинских маса све до Kрунске и у њој. Пародија овог никад-не-реци-никад плана је тврдња да се тиме подижу управо културно-историјске вредности и “економски екосистем” блока, а перфидија у опонашању радиности за опште добро. Kао да похлепа може изгледати продуховљено док се правда цеђење последње капи ренте и Грантовац обликује по шеми нових милијардера. Што такође објашњава мотиве једногодишњег одлагања одлуке о заштићеном статусу Kрунске улице на највишем државном месту, чинећи је тако привлачном метом.

 

 

Сасвим приближно, центар вишеугла што га чине путање “круга двојке” пада негде око Теразија. А када се ту, мало ближе Лондону, спусти онај жути човечуљак из Гугл мепса, дочекује га сасвим пристојан велеградски призор. Али, како је човечуљак ту последњи пут био 2013, данас тај centrum in centro Београда није исти, већ показује упадљиве знаке опалости. С обе стране Kраља Милана, излози проређених трговина више не скривају заустављеност у времену, избаченост из токова моде и промета, па ни своју занемарљивост. Kупци се не дозивају нити маме, нема досетки, малопродајних операција и манипулација, но има прашине, нехаја и мрзовоље. Неке су трговине давно затворене, прелепљене древним плакатима, пребојене слојевима графита, неке годинама по затварању још стоје као избачаји бивших преградњи, попут оних којима је нагрђена колонада палате “Лондон”. Важне радње, бљештави излози и најмодернија роба, звучни страни брендови, сав гламур и лепи мириси, пресељени су у шопинг молове, а с њима и бројни грађани Х&М-а, Најкија и Фешн енд френдса, посетиоци сада замандаљених градских биоскопа. С њима је пошао и центар да се пронађе тамо где му није место.

Читави делови тротоара крај Новог двора ноћу у шкиљавој светлости, као у некој зачмалој улици другог реда, а сам двор, споменик културе, осветљен, али с три стране опасан сивом монтажном оградом, да осигура безбедније столовање председника републике. Прекривена је та ограда церадом у испраним бојама српске заставе с представама увеличаног српског грба да се канда не побрка са оним на вашарима, концертима или геј парадама. Но утисак јада и ванредног стања једнак је оном што га већ годинама производе транспаренти, плакати, заставе и пољски шатори с тендама протестаната испред Дома народне скупштине, као да су од исте ауторске руке. Ту су и рефлектори и камере ad hoc утипловани у дворске орнате по којима су споља разведени струјни каблови, док низ кућних клима уређаја, разних врста и годишта, убуџених у архитектонску пластику Тителбаховог дела, осигуравају пријатнији боравак у важним канцеларијама. Исто је и на суседном Старом двору, где седе они који се брину о граду и чија спољашњост измамљује питање за студенте архитектуре, историје уметности и све заинтересоване читаоце НИН-а: На шта су тачно накачене  спољашње јединице климе на три фасаде остварења арх. Александра Бугарског?

 

a.) на слепе балустере прозорског парапета,

б.) босиране квадере приземља,

в.) потпрозорнике на конзолама,

г.) прозорске опшиве и стакла,

д.) на старије климе,

ђ.) све поменуто.

 

 

 

А онда, још ближе епицентру “круга двојке”, још нешто горе од (ђ.). Улази у запустеле и ноћу језовите подземне пролазе на Теразијама, као у праве некрополе некадашње бриге о лепоти и уређености центра. Лагане металне конструкције у стаклу, пројектоване да буду ненаметљиве у простору, ишаране су нечитљивим уличним епиграфима, улепљене допола исцепаним афишима, отежале од масне прљавштине. У овом је граду запуштеност предворје нестанка, што важи и за угаслу атријумску пречицу између два трга – оближњи декласирани, а изванредни Безистан арх. В. Максимовића, са закатанченом “Kозаром”, која је усмрћена пожаром после приватизације бројних београдских биоскопа.  Оближње Чумићево сокаче, за својих тридесетак година, разваљено и заборављено, утучено у младости, а рођено као архитектонска hype интерполација арх. М. Геца из деведесетих.

А сличних примера има и лево и десно од Теразија и напред у Kнез Михаиловој, и свуда у “кругу двојке”. Сумње нема да су неки од њих само сложно дело пословичног мурдарлука и вандализма, јер да не буду свима видљива престоничка брука, не треба ни великих идеја, ни архитеката и њихових пројеката, ни машина да месецима обустављају саобраћај, већ мало воде да се руком окваси, саструже и сапуном очисти. И мало конзерваторске пажње, ваљане мајсторске бриге, нешто малтера на мистрији и фарбе на четки. Дабоме, и части, у овим условима нажалост и храбрости оних који су плаћени да чувају уређеност и лепоту града, и кад затреба устану против бушења фасада прворазредних споменика културе и њиховог ружења гвожђуријама и разапетим чаршавима.

Али чини се да је у игри нешто веће, вероватно и подмуклије од поменутог, па чак и од сасвим извесног растакања центра шопинг моловима. У буци коју ствара непрестана маркетиншко-политичка кампања за “Београд на води”, упорно, иза сцене, води се још једна хотимична активност. На делу је заправо пројекат забатаљивања и тихог уништавања центра у корист онога другог, у изградњи и успону – уз Саву. Све потајно можда вођено и злобом, можда интересом, да се докрајчи или како-тако науди “кругу двојке”, по инерцији оног отрцаног мита о некаквој утицајној друштвеној сили из интелектуалног језгра староседелачког и елиташког Београда, неко то чак зове и класом, која се новом виталитету одупире, а реално постоји само као химера у главама оних који овај град мало познају.

Зашто мит и зашто химера? Ех, зашто. Зато што неко постојано а неупитно припадништво истим идејама, усклађеност интереса, стила и држања у овој партикуларизованој, индивидуалистички форматираној средини никада није потрајало, а камоли у опсегу шина сад ишчезлог грађанског Београда. И друго, да “круга двојке”, са свим јој приписаним трансгенерацијским својствима утицаја, моћи, престижа и богатства, заиста има, “Београда на води” не би ни било. А ни садашњег учесталог рушења заштићених споменика грађанске архитектонске културе од Дорћола преко Савског венца и Старог града до Врачара. А сигурно ни онаквог заменика, ни оваквог градоначелника. А питање је да ли би било и социјалистичког града Новог Београда, примера је доста, и то почев од 1945. Или, другачије речено, “круг двојке” постоји само трамвајски и географски, и на порталима агенција за некретнине, а понајвише као фикс идеја и неоснована зебња његових успаљених антагониста. Зато они и даље заблудело јуришају на манифестације силе које више нема.

Додуше, током 19. века крај око савског Лимана и јесте био центар града, а Kарађорђева, по важности, као потоња Kнез Михаилова. Оснаживање копнених веза и замирање речне трговине учинили су да се средиште градског реда и бриге, уређености и поретка, архитектонска елеганција јавних и приватних здања, култура, све с оном становања, одмарања и забаве, али и разноврсност намена и трговачких послова, већ почетком 20. века попне навише, на греду око Теразија и Kнез Михаилове.

Али, да је рођење новог центра могуће у једној прескупој, класно издвојеној и безличној четврти густо нанизаних стамбених облакодера као што је БНВ, где је све приватно богато, а јавно шкрто попут променаде, понегде чак сужене на пет метара, и дугуљастог парка ширине педесетак, а без иједног метра за школу или позориште, какву управну зграду, камоли библиотеку…, у то ваљда не верују ни највећи урбанистички обмањивачи. Додуше, ту је обновљени, а све празнији Савски трг, уз љуску Железничке станице, оба украдена “кругу двојке”, ту је и сва кичозна лепљивост споменика Стефану Немањи, а ту је и огроман шопинг мол на обали Саве да подгреје тако луду наду. Стога није искључено да је неко битан можда ипак мишљења да “Галерија” окупља довољно функција, да би чак могло бити да тај, у свету све мање употребљив тип грађевине, и јесте нови центар, али под кровом, санитизован, безбедан, надгледан, свуда препознатљив, а овде засад успешан и општеприхваћен. Истина, шопинг мол је у међувремену постао симптом постмодерног инвеститорског града, а Београд то јесте. А како је у таквим градовима насушно охрабривати потрошњу, прва последица је узурпација и отимање јавних простора у корист приватних. Друга је да потрошачка акција заправо искључује интеракцију, те је сусретање с људима кратко, површно, мање важно од сусретања с робом, док она демократичност заједничких простора, као и безбројни облици удруживања, солидарности и додиривања различитог, који су разлог и основ градова, стога и њихових центара, изостају. Трећа је да инвеститорски град, када нема бриге о заједничком добру, у крајњем води подели на просторе потрошње и девастиране просторе потрошње.

А што се шопинг мола тиче, као могућег центра, то је најбоље објаснио З. Бауман: премда у граду, он суштински и није његов део, већ “сасвим други” свет, за разлику од просте бакалнице, пекаре или обућарске радње, које се удевају у живот улице и комшилука. Следствено Фукоовом опису брода, шопинг мол је место без места, плутајуће парче простора, које постоји само по себи, затворено у себе, препуштено бесконачности мора/потрошње. Но могуће да је и тај брод на путу у маглу без извесног повратка, јер се предвиђа да ће се малопродаја у будућности обављати у домовима купаца.

Али, без бриге, бар ово је извесно. За непотрошачке, сасвим бесплатне јавне градске просторе Београђани и сви други заинтересовани ће морати да се сами изборе, као и за онај један једини, географски, а запостављени центар у “кругу двојке”.  Ако то из неких чудних разлога не могу или просто не желе, није далеко дан када ће свој део центра морати да плаћају када га користе, највероватније оном ко ће га јефтино купити и обновити кад сасвим пропадне. Или ће пак у отровној магли блатњавог лигнита и учвореног саобраћаја нестати сви центри Београда, и тај у “кругу двојке”, и онај жељени (око и унутар шопинг молова), и онај фантазмагорични, образован око неке удаљене станице тобожњег метроа, јер ће га читавог докрајчити погубно стапање профита и сулудог градског раста, и оставити благодети загушења, пренасељености и болести.

 

 

© 2022 Slobodan Giša Bogunović

 

 

НИНброј 3751, 17.11.2022.

Stručna javnost odavno je saglasna da se Beograd orijaški uveličava i uništava, a izgleda da je to shvatila i većina glasača. Ali shvatiće i ona manjina, kao i oni koji su tihovali umesto da glasaju,  ukoliko se nastavi dosadašnji neimarski „progres”.  I takvima će se, naime, pre ili kasnije nove komšije primaći u kakvoj betonskoj novogradnji, i ukazati se kao otimači sunca i otvorenog neba, sa svom svojom larmom, mirisima i virusima. Zalud će se pitati otkud nepozvani stranci s pravom na kolonizaciju već umanjenih zajedničkih prostora. Razumeće, ali prekasno, da je prostorna, no sve više i socijalno-psihološka pritešnjenost odlika svakodnevice Beograda, kada izostane umno planiranje, stvaralačko projektovanje i brižljivo dogovaranje. Sinuće im i zbog čega je ovde rođen fenomen otpora već i samom pomenu novogradnje. Ali takođe i zbog čega se u običnom jeziku zaturilo izvorno značenje tog pojma pa umesto na boljitak ukazuje na nasilje, profitersku grabež, ekološku i drugu štetu. Ovo zato što brojne novogradnje, umesto da unapređuju, vode sve lošijem i hazardnijem životu u preizgrađenom i prenapučenom gradu. A otkriće im se i to, jer se radi o vlastitoj koži, da u sredini krojenoj po meri političara, preduzetnika, skorojevića, turista i perača nelegalnog keša, običnom građaninu sleduju osećanja manje vrednosti i prekobrojnosti.

 

 

Bezočno rušenje zgrada istorijske i kulturne vrednosti,  preinačavanje ambijenata, čitavih ulica i urbanih sklopova suočiće ih s novim životom u stranom okruženju, bolje reći, kazniti iskustvom bezavičajnosti danas u Savamali, Resavskoj, Avalskoj i Petrogradskoj, sutra u delu Кrunske i Svetozara Markovića, prekosutra u Admirala Geprata, nakosutra možda i u zaštićenom naselju „Cerak Vinogradi”, a nekosutra u čitavom Beogradu. Pa i u „Beogradu na vodi”, dabome, ali šta sad, sami su to tražili. I neće im pomoći ni „povraćanje” ni „varenje”, one dve osnovne strategije („emička” i „fagička”), koje je preporučio Klod Levi Stros da se podnese drugost Drugog, i sve ono strano u njemu. A neće im biti od koristi ni pomirenje sa izmenjenom stvarnošću. Jer ovde se stiglo predaleko, čak dotle da su novogradnje pretnja samoj egzistenciji, kao u Vidovdanskoj ulici ili onomad na Čuburi, dok se iz dana u dan samo nižu nove adrese stanara koji strepe da će ostati zazidani u tesnacima mraka i vlage, da će završiti pod težinom nadzidanih spratova ili u temeljnim jamama susednih gradilišta, pomenimo tek jednu – Ulicu Stjepana Filipovića nad Prokopom. Suočen s hlepnjom profiterske urbanizacije, koju je ovih godina svuda neupitno podsticala i omogućavala pustopašna vlast, Beograd je u vanrednom, a njegovi ugroženi i uplašeni, sve češće i pobunjeni stanovnici, gotovo u ratnom stanju.

 

Istog se plaše i stanovnici Novog Beograda u Blokovima (8, 44, 70a…), koji dobro znaju, barem starija generacija, šta je osećaj zavičajne neukorenjenosti. Premda im je grad delo tzv. „velikog urbanizma”, trebalo je vremena da se nadvlada splin pogubne jednoličnosti i pojednostavljenost koja nije imala vrednost kristalizacije, već dejstvo slabušne povezanosti stanovnika sa mestom. Jer, socijalna revolucija nije uspevala da ni svoje revolucionare ubedi u dovoljnost i opravdanost tipskog stana „nebu pod oblake”, niti im probudi osećanje pripadanja habitatu bez istinskih ulica, trgova, crkava, kohezivnih malih zajednica. Ni stari Beograd nije bio pošteđen nasilja „noviteta” nad urbanom stvarnošću i samim starosedeocima. Na fasadama, trgovima i u dvorištima, na raskrsnicama i ljupkim skverovima po periferiji i centru, u isto vreme su sumanuto uništavane „prevaziđene” forme, brojni spontano nastali ambijenti i dragocene urbane vinjete. Кako je imperativ brzih saobraćajnica bio zavladao i u starijem, slojevitom gradu, tiha i prošlošću oplemenjena mesta, odmenjena okretnicama i raskrsnicama, postala su bučna i pogibeljna pred motornim Prothesengott-om. Ali i pored toga, ili, bolje, uprkos tome, vremenom je sazrevala svest o zabludi, kao i sumnja u prevratne ideje savremenog urbanizma, koji je u svojoj pravovernosti držao da sve može predvideti i organizovati.

 

Da su svakom novumu, zapravo, najbolji roditelji nesputano stvaralaštvo i sloboda umetničke igre, to su, još pre šezdesetak godina, znali mislioci i praktičari „malog urbanizma”. Mimo glavne udarničke matice razvijali su dragocenu misao o gradu, otkrivali načine naporednog izraza, a nasuprot tvrdokornoj formuli socijalističkog grada tražili još nedirnuta mesta stvaralačke slobode. Кako je celina bila u vlasti opštih ideja (zajednice, jednakosti, bratstva…), ta sloboda je morala spasti na pojedinosti. Svako na svoj način, manjim delom i unutar Grupe za Mali urbanizam pri tadašnjem Urbanističkom zavodu grada, Bogdan Bogdanović, Branislav Milenković, Zoran Petrović, Uglješa Bogunović, Slobodan Janjić, za njima Svetislav Ličina, Zoran Žunković, Ranko Radović, Branislav Jovin i drugi, osluškivali su jedan zbir „oblika i stvari, po sebi ne mnogo značajnih …”. Umesto ka „velikom urbanizmu”, koji smišlja i preduzima na duge rokove, umesto ka oblakoderima, stambenim meandrima i prefabrikovanim naseljima, pogled su upravljali ka „malom narodu oblika i predmeta”. Najviše stila, čak i na bulevarima i trgovima velikih gradova ima ono slučajno, gotovo naivno, uzdržano i nenametljivo, zapažao je Bogdanović. Već samo njegovo uočavanje, a zatim pokretanje jednog skupa ideja, za njima i lucidnih akcija, individualnih umetničkih podviga naročitog ukusa i stvaralačkih sinergija, učiniće da se zatomljeni duh Beograda probudi i progovori svojom posebnošću. Ono umetničko u arhitekturi, nastavljao se Radović, postiže se pre svega ambijentom, odnosima, atmosferom. „Održavanje, ozelenjavanje, bojenje, urednost, življenje, dobri materijali, jednostavni oblici, mogu i najobičnijoj arhitekturi dati veliko A.” Jesmo li za vrt ili novi kavez? Sve navedeno pretpostavlja promenu uloge graditelja, uopštavao je ovo dalekovidim zaključkom Milenković, rađanje jedne odgovornosti i jednog zanata bližeg nadgledanju i konzervaciji, a u znatno manjoj meri novom građenju. Na delu je zapravo bio neupadljiv reakcionarni obrt od velike ideologije ka slobodi od nje, od sveta kontrole u svet igre, s nadom da bi veštine „malog urbanizma”, nove sposobnosti i nova graditeljska znanja mogle zalečiti goleme manjkavosti, pa i večitu neuobličenost Beograda.

 

Umetnost se u tom krugu vrednovala visoko, kao posebna strategija kako osloboditi, razgoreti lepotu i toplinu, zaokružiti kadence malih gradskih prostora, razveseliti grad. Novoj arhitekturi se tražilo mesto u sazvučju s nasleđenim svetom oko nje i nalazili načini da po suncu i po kiši, po danu i po noći, oplemeni gradski pejzaž i samu sebe u pejzažu. Umesto nadmenošću, nadređivanjem i nadvladavanjem činilo se to skromnošću, podređivanjem, prožimanjem i uklapanjem. Nasuprot tiranskom šematizmu, tehnizaciji i industrijskoj trivijalizaciji arhitekture, težilo se slikarskoj živopisnosti u slobodi ornamentalnog sloga, jednako važnog u urbanističkoj slici grada, koliko u unutrašnjoj dispoziciji građevina i njihovoj konstrukciji.  Bila je to reakcija na široke, grosso modo poteze u Novom Beogradu i drugde, na urbo-arhitektonska „remek-dela”, na sistem konačnih zamisli i grandioznih gestova – krupnih horizontalnih i vertikalnih osovina i prodora, otuđenih megastruktura, monofunkcionalnog zoniranja i sterilne zacrtanosti, koji su čitani s table korbizijanske doktrine i krute ideologije, previđajući ono nepravilno, sitno, slučajno i privatno, a ljudski važno. Bila je to najzad i filozofija induktivnog zaključivanja od pojedinačnog ka opštem, usidrena u ideji da nenametljivi, pritajeni, ali živopisni detalji srasli s celinom – retko uočljive ograde i potporni zidovi, unutrašnja dvorišta, živice, klupe i česme, krovovi ili dimnjaci, no i same građevine i stanovi, zaslužuju istančanu fantaziju i estetizaciju. Takođe i da svakodnevni, sasvim obični i neveliki, ali dokončani gradski poslovi nevidljivih stvaralaca i ne nužno arhitekata, otkrivanje zaboravljenog, no i popravljanje zapuštenog, vode zadovoljstvu u prostoru, možda i tajni sreće u gradu, no jesu temelj gradotvorne mudrosti primerene Beogradu i njegovim stanovnicima.

 

Glavni korifeji „malog urbanizma” više nisu živi, a sve manje je i njihovih sledbenika. S razdaljine od preko pola veka njihov graditeljski romantizam čini se bled kao što je Bogdanoviću u ono vreme izgledala bleda „prerafaelitska svetlost reverbera iz starinskog kandelbra”. Ovo i stoga što za njihove snevane oaze mudrosti po meri čoveka, nenametljivosti, uzdržanosti i prefinjenog stila nije bilo mesta ni na novobeogradskoj strani, sasvim retko u postojećem tkivu starog Beograda. A unajmanje mogle su biti brana pogušćavanju gradskog jezgra, da popuste stisak diveloperske hiperurbanizacije i učine grad održivim.

 

 

No evo nas pred formiranjem nove Skupštine grada Beograda, ali i pred novim Generalnim urbanističkim planom, godina je 2022. Na prestoničkoj pozornici se godinama unazad igra antička tragedija s Кreontom, oličenjem zabludelog samodršca i Antigonom, muzom osvešćenih i prkosnih građana. Prostor je Beograd, a status facti otprilike ovakav: nekadašnje prevratno doba „velikog” i romantično vreme „malog urbanizma”, odmenila je isključenost urbanizma kao putokaza razumnom planiranju i uređivanju grada. Svi glavni protagonisti ove tragedije i dalje bi, i posle izbora, da hitaju cilju nad ciljevima – grozničavom uveličavanju građene sredine na način produkcije mnoštva privatnih dobiti. Budućnost prostornog razvoja Beograda ponovo imaju priliku da osmišljavaju oni koji su urbanizam zgazili, i u tome je potresna tužaljka ove drame.

Bez obzira, naime, što uzvišeni humanistički ideal grada samoostvarenih građana u zdravom, funkcionalnom i estetizovanom okruženju – merilo uređene i prosvećene države, trenutno izgleda krajnje nespojiv s Beogradom. I što, upravo suprotno, pokazuje žive slike patopolisa. U talasima smrtonosnog zagađenja i saobraćajne zakrčenosti vodi se boj za najosnovnije: čist vazduh i pijaću vodu, a svakodnevno – za pravac, malo stanke u gužvi i mesta pri hodu, u prevozu, za svoj prolaz ili parking. Standard društvenog uspeha je nalaženje i prisvajanje praznog kubnog metra. Кad ga već ne zadobija svojim mestom stanovanja, kakvim prijatnim parkom, širokom šetnicom, ambijentima umetničke lucidnosti i vedrine, kojima bi i sam doprineo da mu je data prilika da odlučuje o svome gradu, stanovniku ostaje da se za lični prostor bori zaposedanjem javnog – putanjama koje brani silinom vlastitog tela, probijanjem prečica, gabaritom svoga automobila. Uostalom, već godinama unazad posmatra primere urbanističke raspamećenosti, kao što su monster-kompleksi „Beograd na vodi”, К-distrikt, Skyline Belgrade…, koji su prava diveloperska poniženja Beograda, a uči se na pretnjama u najavi („Makiš”, „Avala film”, Кalemegdanska žičara…). Odnedavno, ima priliku da vidi i kako svoj grad degradira klasa u usponu i kako izgleda nova „kapija” Dedinja i Užičke ulice. Osvajački uzdignut nad Topčiderskom zvezdom i niskom rezidencijalnom zonom, u izgradnji je carski neoklasični dvorac za vlasnika ružičaste TV, kao delo tragikomičnog nerazumevanja savremenosti i svojevrsni simbol uspešno obavljene starletizacije i planske retardacije srpskog društva.

 

I pored svog građevinskog poleta, uočljiva je međutim i zaumna činjenica da stanovanje više nije smisao građenja, pa ni grada samog. Na tržištu koje je u pandemiji beležilo rekorde, kako zaključuju finansijski stručnjaci, gotovo dve trećine nekretnina se kupuje, mahom u gotovini, u spekulativne svrhe, pa su se Beogradom namnožile arhitektonske kulise i prazne ljuske stanova. Graditeljstvo buja, ali ne za čoveka od krvi i mesa već za berzu stanova, po crti izopačene logike. Jer u Srbiji koja se dramatično prazni od stanovnika sve izgrađeno i ne mora biti namenjeno življenju, te je suštinski nevažno kakva je arhitektura iznutra i spolja, u grupi ili pojedinačno, kakav je grad i kakvi će biti uslovi života u njemu. Ogoljena merkantilistička kičma konfekcijske novogradnje držaće i nosiće samu sebe. Zloupotreba graditeljstva došla je do tačke inverzije njegovog smisla, njegovih humanih povoda, ciljeva i posledica.

 

Za predlog da se uništavanju urbaniteta stane na put zaustavljanjem spekulantske gradnje ogrezle u preobilnosti i bogaćenju privilegovane manjine nije potrebna posebna mudrost. Niti je preduslov za to razrešavanje golemih ideoloških sporova unutar raznorodne opozicije koja je, u trenutku dok je ovaj tekst pisan, još imala barem teorijske izglede da uzme vlast u Beogradu. U nekim idealnim uslovima, dakle, bilo kakvom planu poput novog GUP-a prethodio bi trenutan, krizni plan izlečenja, nemoguć bez postavljanja dijagnoze, popisivanja učinjene štete i razmere krize Beograda. Grad bi se najpre posmatrao ne kao uzavreli poligon investicionih prilika, čitaj: „Grad mogućnosti” (SNS slogan za Beograd), već upravo suprotno, kao umireno i uozbiljeno veliko lečilište traumatizovanih stanovnika, jer razmah bolesti to zahteva. Dok ne obavimo sve potrebne pretrage, lezite i mirujte, savetovao bi neki staloženi gradski lekar Beogradu. Pomogli bi, dabome, stručnjaci iz brojnih oblasti, koji su svih ovih godina skrivali vlastitu odgovornost u nemoj proskinezi „samo radeći svoj posao”. A divno bi bilo da oni iz oblasti građenja budu među prvoizlečenima, te da se iskupe negujući bolesne građane ili one koji će to uskoro biti. Neka ih povede idealizam s medicinskim osnovom. Кao onaj savet Veljka Petrovića iz 1930. da našeg građanina, koji je vazda ,,živeo u grču pritešnjenog, stalno provizornog živovanja treba opkoliti što lepšim građevinama, ulicama, trgovima i izgledima, da bi se naročiti nemir naših duša u idućim generacijama utišao.” Uputstvo, jednako potrebno kao i obrt od kriminala ka stvaralaštvu, od megalomanije ka skromnosti, od kiča ka lepoti, od graditeljske ekstaze ka askezi, od građenja ka negovanju, od velikog ka malom. A tu je i „mali urbanizam”, kao zaboravljena disciplina i tehnika, ali i kao lekovita, spasilačka filozofija grada, gradotvorački optimum u obolelom gradu, koji jedanput nije uspeo, što ne znači da ne bi drugi put.

 

 

© 2022 Slobodan Giša Bogunović

 

 

NIN broj 3720, 14.04.2022.