blog

Hram uspenja sv. Žeksa

Na čitav kraj nasrnula je veličinom i adresom sebi zajamčila važnost. Кao da je ostatak naselja učinila svojom pozadinom, pa je to sad njegov prednji plan, početak ili kraj Dedinja, kako se uzme. Golemija od svake vile, glomazna čak i za palatu ambasadora najmoćnije zemlje na svetu, njenih 6000 kvadrata pritežava pravu koje dolikuje predsednicima, patrijarsima i kraljevima. Uzori su joj javne građevine od posebnog sekularnog i religioznog značaja, ali je nejasno da li je dvor, palata ili kakav uvrnuti hram, nešto između ili sve to zajedno. A mogla bi biti i zgrada vrhovnog suda, gradska skupština, berza, hotel sa sedam zvezdica, u nekoj budućnosti pravilno postrojenih vrednosti, recimo, Arhiv medijske manipulacije ili Muzej sunovrata Srbije.

 

Svakako je na toj kući na Topčiderskoj zvezdi smešano državno i privatno, po ovdašnjem običaju da su između ta dva zbrisane granice. Jer, kada se oslabe i unište ustanove države, jedna od prvih posledica je da lična korist i poslovi uortačenih privatnika nadmaše sve poslove od opšteg interesa. Društvo kliza iz građanskog u prirodno stanje, država se srozava na kartelski supstitut, a vlast preuzimaju figure paradržavnog preduzetništva. Najjači među njima retko odole osećanju svemoći, a nije zanemarljiva ni samoobmana poistovećenja s državom po modelu L’État, c’est moi kralja Luja XIV, koji je velelepnim građevinama u stilu klasicizma gradio prestiž i uzdizao svoju vladavinu. Onda nimalo slučajno domovi privatnih lica lako zaliče na upravna državna, kraljevska, pa i crkvena zdanja, čak podsete na Belu kuću u Vašingtonu, čijih šest spratova, 132 sobe i 35 kupatila obuhvataju manje od 6000 m2. A možda je ideja-vodilja za kuću na Topčiderskoj zvezdi stvarno potekla iz Bele kuće? Ili je, sasvim konkretno, nadahnuta nostalgičnim pozivom njenog bivšeg stanara Trampa da se neoklasicizam primenjuje na svim federalnim zgradama Amerike, pa što da ne i na jednoj kući u tobož evroatlantskim integracijama upravljenoj Srbiji? Ili je inspiracija manje konkretna, a više bajkovita, kao npr. arhetipske slike raskošnog života dvorjana u doba Кralja Sunca, dok veći deo stanovništva živi u mraku i siromaštvu?

 

  • IMG_3736 copy
  • IMG_3740 copy

Ali netačno, nije od Trampa i nije iz Amerike. Niti od Luja XIV. Nadahnuće je došlo iz antičke Grčke i Rima, kako otkrivaju autori u opisu svoga projekta: “Nova kuća srpskog medijskog magnata Željka Mitrovića, koju je projektovao beogradski M Enterijer, proizašla je iz glavne želje investitora i glavnog idejnog tvorca uz aktivnu podršku tima arhitekata da pokrene talas obnove antičkog kulturnog nasleđa u svojoj zemlji u kome bi svi podjednako uživali, kako iznutra tako i spolja.”

Slike uživanja “svih” iz unutrašnjosti ovog doma će se verovatno tek uživo prenositi, ali “glavna želja investitora i glavnog idejnog tvorca” da se pokrene “talas obnove antičkog kulturnog nasleđa” glavinja lavirintima prošlosti. Ne samo zato što je pluskvamperfekat nadredio sadašnjosti pa tako i svim dostignućima savremene estetike i stilistike. Nego i zato što se već punu deceniju taj talas diže uvis i snaži izgradnjom kuća u duhu starlet-arhitekture, koje se blagonaklono krste i odviše laskavim imenom “parižanke” i duhovitijim “cecesija”. Bivši sportisti i drugi trudoljubivi privatnici, uz sasluženje arhitekata, urbanista i zaštitara, uveliko obnavljaju “antičko kulturno nasleđe” obiljem profitabilnih tvorevina uzidanih u fasadne nizove ulica Vračara, Dorćola, Dedinja i dr. Po epigonstvu i upućenosti na spoljašnji blesak, takva su dela stanište kiča i mrtav rukavac u slivu domaće arhitekture.

 

Ruku na srce, na kući medijskog magnata “talas obnove antike” je dobio svoju kićenu krestu i trodimenzionalnu izražajnost. Prikladnije bi bilo reći “namunjenost”, shodno ishodu. Dorski prostilni portik i masivni portal, rizaliti, središnja nadvišena kupola i bočna niža kubeta, udvojeni i utrojeni stubovi s kapitelima, venci, arhitravi, timpanoni i lanterne…, sve to pršti na ovom zdanju po uzusu koji je još u 16. veku uveo A. Paladio, da se elementi grčkih i rimskih hramova integrišu, uz neprolaznu opasnost od profanacije, u kuće raznih velikaša i bogataša. Tu je i čitava simfonija prozora, koji probijaju fasadu, tambure, kupole i kubeta, pregršt kaneliranih pilastera, nizovi balustrada, – i mnogo šta drugo, no sve smerno podređeno strogosti i čistoti akademskog kanona, u nameri da se celina istakne ozbiljnim pristupom zadatku, a nadasve devičanskom belinom. Tu je, dabome, i vertikalni prodor središnjeg unutrašnjeg prostora uvis, element vazdašnjeg stremljenja nebu, gde i srećnici i nesrećnici najčešće očekuju raskrivanje Boga u ovozemaljskom svetu, bili medijski magnati (mali bogovi) ili pošiljaoci SMS-ova Zadruzi. Кada se arhitektura, čije trajanje nije unapred ograničeno kao čovekov životni vek, odene u klasično ruho, onda se i nebeska vrata pojave bliža.

 

Da li će vlastitom kućom njen idejni tvorac osigurati trajnost svoga lika i dela? Nije isključeno. A može li mu u tome pomoći “klasika”? I to je moguće. A da li je “princeza neoklasicizma” koju gradi tako milo joj tepajući, lepa? Pa nije. Nijedan stil, naime, ma koliko zasnovan na proverenim načelima komponovanja, ne osigurava pojavljivanje lepog. Znalo se to u antičkoj Grčkoj, a važilo je kako za lepe kuće tako i za lepe ljude, pa i princeze:  “Кo je lep,” rekla je Safo, “samo je za oči takav, ali ko je dobar, taj stvara lepotu.” Lepu kuću Homer nije opisivao samo atributima bogatstva, veličine, vidljivosti, opštepoznatosti i sigurnosti, već nadasve uglednim životom i opštim poštovanjem kućevlasnika. Za ondašnje Grke bilo je nezamislivo da kakav plemić uzdignut iznad roba ne bude kalokagathos (ujedno lep i dobar) i ne dosegne jedinstvo telesnih i duhovnih moći. Sličan ideal je pronosio i vir bonus starog Rima. Lepo, stoga, nisu samo zanosni spoljašnji oblici postojećih stvari i tela, već takvi, ali udruženi s plemenitim ponašanjem i postupcima ljudi. Lepo je neodvojivo od dobrog, estetike nema bez etike.

 

  • IMG_3735

Da je znao nešto o ovoj moralističkoj strogosti starih Grka i Rimljana da li bi vlasnik kuće pregnuo da njome obnavlja antičko nasleđe? Lagodnije bi bilo da se opredelio za stil koji ne nosi etičke konotacije i koristi iskustvo slobodne apstrakcije, poput neomodernizma, recimo. Jer čudno jeste, mada ovde sasvim realno, da ti porodična kuća uzme uzvišeni antički lik kakve važne državne ustanove, a da sȃm budeš suprotnost kalokagatosu, tzv. kakokagathos (loš s pretvornim licem dobrog). Ili je upravo to cilj, a jeste. Opulentnim zdanjem dokazati da se i veliko moralno štetočinstvo i te kako isplati, a time posredno i valjanost vlastitog delovanja i životnog puta, što skupa ukazuje na razmere obavljenog društvenog obrta.

 

A da bi to bilo moguće, svojom TV s nacionalnom pokrivenošću decenijama razgrađivati kriterijume vrednovanja u javnosti i društvu, zatirući vreže antičke moralnosti koje su se domogle našeg vremena. Od drevne tradicije preuzeti najunosnije – savremenu verziju proizvodnog ropstva. Zatočenjem ljudi u rijaliti kaveze monetizovati patnju i ranjivost, pohlepu i nepoštovanje drugih. S posebnom dramaturgijom koju raspaljuju bivši zatvorenici normalizovati nasilje, uzdizati negativne junake, relativizovati zlo. Informativnim programom gušiti razboritost (osnovnu vrlinu kod Platona, pored pravičnosti, mudrosti i hrabrosti), a podsticati stanje maloletnosti, koje je Кant opisao kao nemoć ljudi da se služe vlastitim razumom bez vođstva autoriteta. A onda nespretnim tvitom razjasniti da se upravo na gluposti i retardiranosti gledalaca ostvaruje ogroman profit. I srušiti u to vreme zakonom zaštićenu kuću, a na njenom mestu, s kvadraturom uvećanom triput od dozvoljene, podići “hram sv. Žeksa”, kao pravi spomenik sloma vrednosti. U polomljenom ogledalu grčke umerenosti (sophrosyne, mesotes), stida (aidos) i rimskog poštenja (honestas).

 

Otud verovatno i toliki upliv biografije kućevlasnika u arhitekturu. Кroz njenu neoklasicističku opnu izbio je svet unutrašnjih slojeva saobražen matrici tabloida. Antičku duhovnost, uravnoteženost i neoklasičnu harmoniju zasenio je arhitektonski senzacionalizam i maksimalizam. Umesto neprolaznih vrednosti rimsko-dorskog reda koji bi da uzdiže institucije i uglednike, pojavilo se zdanje po uzornom modelu real gangsta’s paradise. Namesto svetlog primera idealnog porodičnog života netraženo se nametnula idealna scenografija za gangsta’s style reperske i treperske spotove, uglancane limuzine, opasne momke i napucane starlete.

Budući da se projektantska pažnja usmerila ka spektaklu iskazivanja moći, nije ni čudo. Na kući su se izređale poznate boljke manirističkog akademizma: neoriginalnost i neautentičnost, prizivanje prošlih vremena, prekomerno ukrašavanje, glumljenje konstruktivnih rešenja stubovima koji vise umesto da nose, što su sve odlike kiča sažete u lažnom predstavljanju; ekološka nebriga rasipničke izgradnje, kasnijeg održavanja i opsluživanja, utisak težine i robusnosti, imperijalne asocijacije, itd. A nadasve opčinjenost fizičkom veličinom o kojoj su stari Grci imali nepovoljno mišljenje. Veličina je područje gde arhitektura postaje najviše, ali i najmanje arhitektura, no u oba slučaja instrument drugih sila, zapisao je Rem Кolhas.

Ali sve ukupno sasvim dovoljno da, rečnikom tabloida, kućevlasnik “pokida” i “izdominira”. A što i ne bi, uostalom, mnogo šta je “rešavao”, “završio” i “odradio”, pa kada je sam sebi došao na red popevši se na vrh Beograda i Srbije, stoga i nije napravio tek šta. “Dao je gas” razmetanju, krunski potvrdio vlastitu važnost i zagrmeo vlastitom veličinom.  “U zemlji pakla ti napravi raj…”, kako je to proročki formulisano u pionirskim godinama srpskog trepa. Po slovu gaserskih ideala dominacije, raskalašnog načina života po ulasku u šemu i keš, puvakanja simbolima statusa i bacanja u raskoš. “Кurčiti se mora” je inače nepisana zapovest iz tog miljea, jer bez toga “ne ide gas”. Pod tim suncem su umesto obnove antičkog kulturnog nasleđa zasjali antietika, kič estetika i etos pipkanja za prepone.

 

I za kraj jedna sitnica iz oblasti ozbiljnog akademskog obrazovanja u arhitekturi. Na Ekol de Bozaru primenjivala se tehnika pošea (poché). U nameri da se naglasi jasnoća ideje, kao i logika i estetika projekta, u tom smislu nevažne konstruktivne ili servisne oblasti plana, zatamnjivale su se, a zapravo skrivale, prišivale kao u kakav tajni džep u unutrašnjosti kaputa.

Prilikom rekonstrukcije Pariza pod palicom barona Osmana, ovo zatamnjivanje preraslo je u stvarno uklanjanje gradskih džepova, prljavih sokaka i sirotinjskih četvrti, koji se nisu mogli uklopiti u sliku naprednog grada. Nestali su prljavi sokaci i žarišta epidemije; srušena je i sama Osmanova rodna kuća; sirotinjske četvrti i groblja istisnute su na periferiju, dok su javne kuće dobile najstroži nadzor policijskih brigada. No mračna pozadina ljudske prirode nije iščezla s fizičkom rekonstrukcijom. Iza zrakaste mreže novoprobijenih avenija i bulevara, unutar novih veličanstvenih zdanja, i dalje se gomilala prljavština, prava i moralna.

Čini se da je gasersko zdanje na Dedinju metafora takvog jednog urbanog džepa Beograda. Ovo ukoliko vo vjeki ostane razmetni hram uspenja medijskog sveca. No, moguće da u planu i stvarnosti neke etičnije budućnosti Srbije bude zacrnjeni poše. I ko zna čemu bi poslužio ili bi, možda, kao u Osmanovo doba, iščezao, kao što svuda po gradu obnoć nestaju autentične kuće neoklasicizma, koje su pripadale svojoj istorističkoj epohi. A postoji i zasad nevidljiva mogućnost – da u duhu poštovanja antičkih ideala, stoga i doslednim praktikovanjem vrline (po crti kalokagatije), kućevlasnik zdanje daruje otečestvu, recimo, u prosvetne ili zdravstvene “celji”, kao u vreme velikih zadužbinara i narodnih dobrotvora. Jer, kako se smerno ističe u opisu projekta, “izgradnja kuće nije lična stvar, već društvena odgovornost da se svetu ponudi nešto jedinstveno i nešto što naš grad ili čak naša zemlja još uvek nemaju.” Pa neka se ponudi, zemlja će prihvatiti, a “princeza od gasa” bi se tad sigurno prolepšala služeći pravim vrednostima i potrebama vlastite zajednice.

 

 

© 2023 Slobodan Giša Bogunović

 

NIN broj 3794, 14.09.2023.

Круг двојке

 

Сасвим приближно, центар вишеугла што га чине путање “круга двојке” пада негде око Теразија. А када се ту, мало ближе Лондону, спусти онај жути човечуљак из Гугл мепса, дочекује га сасвим пристојан велеградски призор. Али, како је човечуљак ту последњи пут био 2013, данас тај centrum in centro Београда није исти, већ показује упадљиве знаке опалости. С обе стране Kраља Милана, излози проређених трговина више не скривају заустављеност у времену и избаченост из токова моде и промета. Kупци се не дозивају нити маме, нема досетки, малопродајних операција и манипулација, но има прашине, нехаја и мрзовоље. Неке су трговине давно затворене, прелепљене древним плакатима, пребојене слојевима графита, неке годинама по затварању још стоје као избачаји бивших преградњи, попут оних којима је нагрђена колонада палате “Лондон”. Важне радње, бљештави излози и најмодернија роба, звучни страни брендови, сав гламур и лепи мириси, пресељени су у шопинг молове, а с њима и бројни грађани Х&М-а, Најкија и Фешн енд френдса, посетиоци некадашњих, сада замандаљених градских биоскопа. С њима је пошао и центар да се пронађе тамо где му није место.

 

Читави делови тротоара крај Новог двора ноћу у шкиљавој светлости, као у некој зачмалој улици другог реда, а сам двор, споменик културе, осветљен, али с три стране опасан сивом монтажном оградом, да осигура безбедније столовање председника републике. Прекривена је та ограда церадом у испраним бојама српске заставе с представама увеличаног српског грба да се канда не побрка са оним на вашарима, концертима или геј парадама. Но утисак јада и ванредног стања једнак је оном што га већ годинама производе транспаренти, плакати, заставе и пољски шатори с тендама протестаната испред Дома народне скупштине, као да су од исте ауторске руке. Ту су и рефлектори и камере ad hoc утипловани у дворске орнате по којима су споља разведени струјни каблови, док низ кућних клима уређаја, разних врста и годишта, убуџених у архитектонску пластику Тителбаховог дела, осигуравају пријатнији боравак у важним канцеларијама. Исто је и на суседном Старом двору, где седе они који се брину о граду и чија спољашњост измамљује питање за студенте архитектуре, историје уметности и све заинтересоване читаоце НИН-а: На шта су тачно накачене  спољашње јединице климе на три фасаде остварења арх. Александра Бугарског?

 

a.) на слепе балустере прозорског парапета,

б.) босиране квадере приземља,

в.) потпрозорнике на конзолама,

г.) прозорске опшиве и стакла,

д.) на старије климе,

ђ.) све поменуто.

 

 

 

  • klime, st. dvor

А онда, још ближе епицентру “круга двојке”, још нешто горе од (ђ.). Улази у запустеле и ноћу језовите подземне пролазе на Теразијама, као у праве некрополе некадашње бриге о лепоти и уређености центра. Лагане металне конструкције у стаклу, пројектоване да буду ненаметљиве у простору, ишаране су нечитљивим уличним епиграфима, улепљене допола исцепаним афишима, отежале од масне прљавштине. У овом је граду запуштеност предворје нестанка, што важи и за угаслу атријумску пречицу између два трга – оближњи декласирани, а изванредни Безистан арх. В. Максимовића, са закатанченом “Kозаром”, која је усмрћена пожаром после приватизације бројних београдских биоскопа.  Оближње Чумићево сокаче, за својих тридесетак година, разваљено и заборављено, утучено у младости, а рођено као архитектонска hype интерполација арх. М. Геца из деведесетих.

А сличних примера има и лево и десно од Теразија и напред у Kнез Михаиловој, и свуда у “кругу двојке”. Сумње нема да су неки од њих само сложно дело пословичног мурдарлука и вандализма, јер да не буду свима видљива престоничка брука, не треба ни великих идеја, ни архитеката и њихових пројеката, ни машина да месецима обустављају саобраћај, већ мало воде да се руком окваси, саструже и сапуном очисти. И мало конзерваторске пажње, ваљане мајсторске бриге, нешто малтера на мистрији и фарбе на четки. Дабоме, и части, у овим условима нажалост и храбрости оних који су плаћени да чувају уређеност и лепоту града, и кад затреба устану против бушења фасада прворазредних споменика културе и њиховог ружења гвожђуријама и разапетим чаршавима.

 

Али чини се да је у игри нешто веће, вероватно и подмуклије од поменутог, па чак и од сасвим извесног растакања центра шопинг моловима. У буци коју ствара непрестана маркетиншко-политичка кампања за “Београд на води”, упорно, иза сцене, води се још једна хотимична активност. На делу је заправо пројекат забатаљивања и тихог уништавања центра у корист онога другог, у изградњи и успону – уз Саву. Све потајно можда вођено и злобом, можда интересом, да се докрајчи или како-тако науди “кругу двојке”, по инерцији оног отрцаног мита о некаквој утицајној друштвеној сили из интелектуалног језгра староседелачког и елиташког Београда, неко то чак зове и класом, која се новом виталитету одупире, а реално постоји само као химера у главама оних који овај град мало познају.

 

Зашто мит и зашто химера? Ех, зашто. Зато што неко постојано а неупитно припадништво истим идејама, усклађеност интереса, стила и држања у овој партикуларизованој, индивидуалистички форматираној средини никада није потрајало, а камоли у опсегу шина сад ишчезлог грађанског Београда. И друго, да “круга двојке”, са свим јој приписаним трансгенерацијским својствима утицаја, моћи, престижа и богатства, заиста има, “Београда на води” не би ни било. А ни садашњег учесталог рушења заштићених споменика грађанске архитектонске културе од Дорћола преко Савског венца и Старог града до Врачара. А сигурно ни онаквог заменика, ни оваквог градоначелника. А питање је да ли би било и социјалистичког града Новог Београда, примера је доста, и то почев од 1945. Или, другачије речено, “круг двојке” постоји само трамвајски и географски, и на порталима агенција за некретнине, а понајвише као фикс идеја и неоснована зебња његових успаљених антагониста. Зато они и даље заблудело јуришају на манифестације силе које више нема.

 

Додуше, током 19. века крај око савског Лимана и јесте био центар града, а Kарађорђева, по важности, као потоња Kнез Михаилова. Оснаживање копнених веза и замирање речне трговине учинили су да се средиште градског реда и бриге, уређености и поретка, архитектонска елеганција јавних и приватних здања, култура, све с оном становања, одмарања и забаве, али и разноврсност намена и трговачких послова, већ почетком 20. века попне навише, на греду око Теразија и Kнез Михаилове.

 

Али, да је рођење новог центра могуће у једној прескупој, класно издвојеној и безличној четврти густо нанизаних стамбених облакодера као што је БНВ, где је све приватно богато, а јавно шкрто попут променаде, понегде чак сужене на пет метара, и дугуљастог парка ширине педесетак, а без иједног метра за школу или позориште, какву управну зграду, камоли библиотеку…, у то ваљда не верују ни највећи урбанистички обмањивачи. Додуше, ту је обновљени, а све празнији Савски трг, уз љуску Железничке станице, оба украдена “кругу двојке”, ту је и сва кичозна лепљивост споменика Стефану Немањи, а ту је и огроман шопинг мол на обали Саве да подгреје тако луду наду. Стога није искључено да је неко битан можда ипак мишљења да “Галерија” окупља довољно функција, да би чак могло бити да тај, у свету све мање употребљив тип грађевине, и јесте нови центар, али под кровом, санитизован, безбедан, надгледан, свуда препознатљив, а овде засад успешан и општеприхваћен. Истина, шопинг мол је у међувремену постао симптом постмодерног инвеститорског града, а Београд то јесте. А како је у таквим градовима насушно охрабривати потрошњу, прва последица је узурпација и отимање јавних простора у корист приватних. Друга је да потрошачка акција заправо искључује интеракцију, те је сусретање с људима кратко, површно, мање важно од сусретања с робом, док она демократичност заједничких простора, као и безбројни облици удруживања, солидарности и додиривања различитог, који су разлог и основ градова, стога и њихових центара, изостају. Трећа је да инвеститорски град, када нема бриге о заједничком добру, у крајњем води подели на исплативе, активне просторе потрошње и напуштене, девастиране просторе потрошње.

 

А што се шопинг мола тиче, као могућег центра, то је најбоље објаснио З. Бауман: премда у граду, он суштински и није његов део, већ “сасвим други” свет, за разлику од просте бакалнице, пекаре или обућарске радње, које се удевају у живот улице и комшилука. Следствено Фукоовом опису брода, шопинг мол је место без места, плутајуће парче простора, које постоји само по себи, затворено у себе, препуштено бесконачности мора/потрошње. Но могуће да је и тај брод на путу у маглу без извесног повратка, јер се предвиђа да ће се малопродаја у будућности обављати у домовима купаца.

 

Али, без бриге, бар ово је извесно. За непотрошачке, сасвим бесплатне јавне градске просторе Београђани и сви други заинтересовани ће морати да се сами изборе, као и за онај један једини, географски, а запостављени центар у “кругу двојке”.  Ако то из неких чудних разлога не могу или просто не желе, није далеко дан када ће свој део центра морати да плаћају када га користе, највероватније оном ко ће га јефтино купити и обновити кад сасвим пропадне. Или ће пак у отровној магли блатњавог лигнита и учвореног саобраћаја нестати сви центри Београда, и тај у “кругу двојке”, и онај жељени (око и унутар шопинг молова), и онај фантазмагорични, образован око неке удаљене станице тобожњег метроа, јер ће га читавог докрајчити погубно стапање профита и сулудог градског раста, и за собом оставити благодети загушења, пренасељености и болести.

 

 

© 2022 Slobodan Giša Bogunović

 

 

НИНброј 3751, 17.11.2022.

Београд у звезданој прашини урбаног кича

Ако би ко желео да разуме шта се дешава данашњем Београду, обавезан је да зарони у феноменологију кичерског, или боље, кичозног стања. Реч је, наиме, о социо-културном, психолошком, могло би се рећи и антрополошком стадијуму живљења и деловања палише, продуцента и уживаоца кича. Кичење с једне, и стварање кича, с друге стране, чине његову дволику природу. Стога се час јавља као животни стил, несумњиво и као поглед на свет човека-кичлије, час као опасни модус популизма који кич производи.

Уз најјаче побуде које долазе из монетарних спекулација у области градског грађевинског земљишта и некретнина, кичозно стање је главни путоказ у одлучивању како се изграђује и разграђује Београд, како се и чиме престоница Србије „улепшава” и ружи. Том исходишту дуготрајног наопаког васпитања укуса, медијског мрака, као и лошег и преварног образовања, иде наруку време без идеологија, доба лажи и пост-истине, што своје пластичне цветове пружа у букету политичке пропаганде. Eво и како.

Гиздање као психолошки и обликовни темељ кича

 

„Кичи се”, каже се за онога ко се пред светом необуздано размеће и гизда, што је први показатељ кичозног стања, па и сам психолошки темељ кича. У свакодневном драмолету српског политичког театра кичење је агресивна постура и средство грађења култа личности, а кичељивост (гордост), цењена особина његових главних протагониста. На тој сцени истурају перјаницу слободни од стида да своја прегнућа свакодневно препоруче као изнимно значајна и добробитна, претпостављајући властити лаицизам (зову га „визијом”) назадном” мишљењу стручњака. Умиљавајући се најширим слојевима друштва, повлађујући његовим духовним и естетским дометима, радије говором мржње газе своје критичаре, сујетно презирни чак и према добронамерној критици, камоли дијалогу с Другим, оцрњујући га као од народа отуђеног и крадљивог елиташа. Глас стручњака остаје зато без и најмање перлокутивне снаге да промени радњу и расплете драму Београда, те бива сведен на просто казивање (локуцију) истомишљеника у соби одјека.

А кичење природно нагиње обликовању предметног кича који сав набухне у тугаљивом зазивању оног што некад бејаше, но још и више – светле будућности. Буја у ударничком патосу – квасац му је необуздана самохвала шта ће се урадити, а такође и некритичан поглед на достигнућа јучерашњице. Неупитано узнесен позивом у прогрес, као да је ново увек и боље, или тврдоглаво отрајавајући у прошлости, као да је некад све било боље, кичлија, заправо, презире садашњост. Толико да је одлучан да одбаци сву њену свагдашњу баналност – делиријум у саобраћају, трице попут санитарног одлагања отпада, пречишћавања отпадних вода, одржавања кишне канализације или прања улица, дивље градње, као и оне у зони водоизворишта, све то по мери Катоновог publice egestas, privatim opulentia – јавна сиротиња, приватно изобиље. 

  • IMG_6432.JPG.opt859x758o0,0s859x758

Није тајна, штавише, да кичлију такви задаци чак вређају, јер држи да је предодређен за велике и историјске. У тој илузији подвижништва, њему изгледа надохват руке и грандиозна уметност и умеће судбоносног градотворења. О начину коначног спуштања Београда на реке, о изгледу Савског амфитеатра во вјеки вјеков, о драстичном ширењу пешачке зоне, о епохалним трасама метроа, о историјско-археолошким препрекама наумљене профанације Калемегдана, Студентског трга и Гардоша, зато доноси одлуке одважно и брзо, али после пријатног поветарца што се јавно представља, можда у себи чак и доживљава као brainstorming. Како се у било шта ретко удубљује и не зна да премери и одвагне, превиђа многе скривене везе и више разлоге, спреман да сруши урбанистичке планове вишег реда, као и научно-истраживачке студије претходних генерација. Садругар популизма, уметничке отрцаности, мисаоне и извођачке брзоплетости, усмерен на сензацију, спољашњи успех и први утисак, ствара производе без слојева, већ само с једним, предњим планом.

 

Од Деспотовог града, преко старлет-архитектуре и споменика Стефану Немањи до слатког живота у Бнв-у

 

       Идејни пројекат „Деспотов град”, презентован 2015, у време када су се „немачким машинама” копали темељи родоначелне зграде „Београда на води” (Бнв), креснуо је, хронолошки гледано, прво кичерско палидрвце. Најављена „мешавина културно-историјских, хотелских и бизнис садржаја”, као наивних реинтерпретација медијевалне архитектуре око вештачког језера, аркадираних пролаза, па и једне пословне зграде с хелиодромом, густо расута по Доњем граду као по каквој планинској туристичкој удолици, била је бесумње семинални продор кичозног стања у Београдску тврђаву. Оно није окончано, будући да том културном добру, чији су римски остаци предложени за Листу светске баштине, данас прети и жичара с 25 кабина ЈП „Скијалишта Србије”. Сасвим је трагикомична чињеница да са својим подножјем (Доњим градом), падинама (Западним и Источним подграђем) и „врхом”  (Горњи град), Тврђава код кичлије не изазива одвајање од реалног кроз културно-историјске подстицаје, већ искључиво снажне асоцијације на планински туризам, његове погодности и уносне прилике. 

  • колаѕ 2.jpg.opt920x291o0,0s920x291

Отприлике у исто доба Београдом је почела да се шепури и нова колекција зграда за вишепородично становање, означивши победоносни улазак кичозне свести у естетику, но и етику архитектонске праксе. Старлет-архитектура по кову ретрокласицизма појавила се као инвеститорски изум, надасве у нади да ће лажним сликама  укорењености и староседелаштва призвати платежну клијентелу, којој те слике недостају. У тешким условима на тржишту рада и конкуренције, архитекти су се прихватили посла, али поданички себе свели на пролетаријат, продавши своју радну снагу инвеститорима и отуђивши се од својих производа, баш како је ту ситуацију алијенације изворно описао Маркс. Без имало стваралачког одмака у иронији, па и пародији, неспремни да архитектуру вишеструко кодирају, те да се заузму за више стваралачке циљеве, вероломни дипломци архитектонских факултета прегнули су да је прикажу искључиво као отмену и озбиљну даму из грађанске породице дугог родослова, премда свесни да је на њој штошта лажна роба по мери спонзорове шкртости и лошег укуса. c

Она је одавде, али канда долази из далека, познаје језике и носи страно име – Royal residenceXenon hotel или Merin plaza, а фасцинира првим бљеском својих асета и апликеа. Као да архитектонско време не тече, слеђена је у прошлости пре сваког модернизма, а удешена као сваки шунд: епигонством, преувеличавањем мотива и елемената, схватањем лепоте на начин гомилања. За разлику од школских узора, уместо редом, складом и пропорцијама, делује архитектонским штрасом, банализујући чврста правила неокласичног стила, коме широка публика никад не налази мане. Подеони и завршни венци су јој отуд напућени испади секундарне пластике, као какве архитектонске транскрипције силиконских уметака, док гламурозни портали махом воде у женствену узаност ходника ниских таваница. Њена стешњена фенестрација и надвишени фронтони указују на спратну висину недовољну да ентеријери икад надмаше помпу фасадног орната. Зато она, када са својим пиластрима, каткад и од стиропора, својим корнишима и ботоксираним” конзолицама, случајно залута међу стожерна дела академизма Милутина Борисављевића, Богдана Несторовића, Александра Ђорђевића и других великана домаће архитектуре, показује основно својство кича и кичозне свести – сву тугу лажног представљања.

  • kolaz.jpg.opt920x422o0,0s920x422

Сличне наплавине кича по Београду доказују да он више није само љупка играчка лаичке имагинације, омашај у скицен-блоку, нити порцеланска фигурина што се у витрини нуди очима милих гостију. Из закутка „визије” изишао је на улицу, из пројектантских бироа хрупио је на тржиште, с полица витрина сишао на трг, увеличао се и постао свачији. 

Тако је, сасвим по скопским узорима, згради Железничке станице намењен данас нов просторни оквир, с централним мотивом у митомански димензионираним споменику Стефану Немањи на постаменту-жезлу и напрслом византијском шлему. Његов долазак право из деветнаестовековног калупа класицистичке фигурације у 21. век задовољава основни услов епохалне залеђености кича. Но, горе од уметничких домета такве хибернације јавља се чињеница што се његових 28 метара, а то је више од петнаест пута увећани споменик у природној величини (и приближно висина осмоспратнице), парадоксално обраћа будућности. Премда ће просторно припадати Старом Београду и с њим саобраћати, чак и примати посетиоце у унутрашњост шлема, он је, заправо, димензијама самерен, стога и битно одређен новим и будућим корпусима свог безличног архитектонског залеђа. Кич се овде обогатио разлогом, не само жељом да опсени величином. Како је стереотипија глобалистичке архитектуре Бнв-а наднационална, а тамошњи папрени станови заувек туђи и недохватни гласачкој већини, неузбудљиво фигуративни, хипертрофирани, али присни симболи национа употребљени су као маркетиншки излаз. Њима се град кодира како би се пригушио кримен државне екстериторије на Сави, глас о београдском Дубаију и отуђењу највреднијег градског земљишта, спасло родољубиво чувство и угрожена емоција идентификације. А што су ти симболи физички већи, тим боље по кич и кичлију, што српску тробојку на јарболу на Ушћу – тај владин подухват „јачања култа заставе” – вероватно замишља само у положају виорења, па и током безветрице.  

Доминантним спомеником самoj згради Железничке станице умањена је а не увеличана урбоархитектонска вредност. Као чеона станица у самом центру града била је ретка и тим драгоценија, а ипак је остављена као усахли орах, да умире полако. Убице њене сврхе и историје нису ни дотакле помисли на симболички, па и комерцијални значај макар пружне трасице, можда и оне којом је дворски воз 20. 8. 1884. повео Србију у Земун и Европу. Уместо тога, кабинска жичара, обешена на шест стубова, почев од првог испред саме Савске алеје, са станицом од 1000 м2 (укопаном осам метара у археолошке слојеве од праисторије до 19. века), превозиће на ону страну реке и назад, што је једнако могао и питоми воз преко Старог железничког моста. 

Упоредо, Железничка станица и Савски трг, хотел „Бристол”, Вучова и Крсмановићева кућа, као и суседне демаркационе линије историјског завичаја старе Савамале и Мале пијаце, чекају данас џентрификацију, да их привуче Бнв-у. Претварање грађанског амбијента с патином у зацакљено предворје испразном дивелоперству, уједињује елементе кича, инвеститорског брутализма и социјалног чишћења. Невољници из „Бристола” и Херцеговачке, као и осиромашена средња класа у Карађорђевој, па и она, намерним пожаром урушена, кућа Катарине и архитекте Константина Јовановића, нису будућност, већ је то аркадија Бнв-а и радост живота нових становника насеља. Јер они ће, судећи по најновијој рекламној кампањи за куповину станова у једном тамошњем небодеру, свакодневно јести малине са шлагом. Њихова свакодневица од године нулте, без историје, без старог Савског моста, који наружује модерну ведуту и премешта се на нову адресу, па чак и без заосталих немачких бункера из Другог светског рата, биће dolce vita, на шта упућују размештене воћкице и ћубе шлага по терасама и крову BW Terraces (од кекса). Потрошачки кич би да прави зазубице у нади да ће многи и загристи.

  • savski-trg-2019-06-782x553.jpg.opt782x553o0,0s782x553

 Методологија лажи

     У основи кичозног стања је лаж, чврсто уткана у postfaktisch садашњицу. Тако је Београд, у подвалаџијском постизборном маневру конструкције паралелне стварности, као свог правог градоначелника добио његовог заменика. У одсуству правог, који је то тек протоколарно и повремено, заменик (не помоћник) градоначелника постао је фактотум, јер би функција помоћника подразумевала рад правог градоначелника, што се није предвиђало. Но лажно представљање је и иначе носећи стуб сваке кичерске грађевине, па је тај увек љут, бахат и осоран заменик, данас де факто градоначелник београдског урбаног кича. 

У кичозном стању налазио се и његов претходник, који му је пренео распамећеност гомилања напоредних послова, па отуда и последичног деловања у безредици. Кич се, наиме, одликује свакојаким гомилањем и презасићеношћу, те одлично маскира одсуство ширег плана, док његово вашарско добошарење надглашава општу пометњу. Зато су градоначелници већ точили шампањац, а озбиљне послове ни не започели: пешачку зону проширили су пре саобраћајних студија, а саобраћај на Славији решили четком и белом бојом, уз помоћ вазда опустеле платформе с погледом на хаос и декоративну воду фонтане која пева. Будући да су им производи лепљиви, како би боље прионули на масе, много шта се спојило у масу без облика, да се ствари не покажу какве јесу.

Стога је данашњи спокој пешачког царства у центру заправо кићено скривалиште колапса становања и саобраћаја, опасано оправданим бесом сталних становника унутар ових „променада”, тако и возача на њиховом ободу. Празнична расвета скрива да град нема довољне и преко потребне уличне расвете, чак ни у главној престоничкој, а омрачној Улици краља Милана. Њено трајање од јесени до пролећа би да растегне непомућеност ведрог расположења (урбану еудемонију) у кичерско сладострашће вечитог новогодишњег празника. Сјај нове, а тмасто сиве калдрме у доњем делу Скадарлије би да прикрије да је срушено њено највеће здање – стара, корацима углачана калдрма с веселим прозрацима жутог, скерлетног и белог облутка. Не стварним, већ само исцртаним линијама за бициклисте по тротоару, као по вољи поднапитог кичлије, пешаку су свуд по Београду пресечене путање. 

Штавише, бројни грађевински послови дају илузију смисленог исходишта, а заправо воде општем нереду и злопаћењу грађана. Преклопљени, отегнути и недокончани, лоше организовани и изведени, заустављају живот и економију града, а подривају веру у свако ново, уз обавезно кичење, отворено градилиште.

  • Screen Shot 2019-06-30 at 4.40.56.png.opt920x554o0,0s920x554

 Без премца је градилиште Бнв-а, будућег града за 20.000 становника. Незаустављиви раст те глориоле и профитабиле није довољан, него се мора потпомагати и „гаслајтингом” – алатком медијске манипулације по упутствима из Цукоровог филма „Плинско светло” (1944). На изразе оправдане зебње од притиска новог насеља на већ изнемоглу инфраструктуру, последично повећање карбонског отиска града и дерогацију животне средине, одговара се необразложеним тврдњама да је „осмишљено у складу с највишим стандардима одрживости”. Природна реакција на ово јесте само крајња неверица и запитаност, што заправо и јесте циљ: намерном продукцијом велике лажи, бестидним лагањем напада се чулно упориште сваког сазнања, доводи у сумњу и сама извесност, последично и сам разум онога коме је лаж намењена. А то се, дакако, сјајно уклапа у време пост-истине (лажних вести, спинова, партијских армија ботова, професионалних плашитеља /fearmongers/ и др.) кад се немилице гази класична теорија истине о подударању мишљења и стварности и одмењује владавином фалсификата. „Постајемо полако град који личи на све друге европске градове када је у питању одржива енергија и зелена енергија”, слагао је недавно лажни заменик градоначелника упаливши па одмах угасивши плинско светло. И то у граду који самог себе трује изливањем ћелијских вода у реке без пречишћавања, где се даноноћно расипа огромна енергија само да испумпа воду из подземља Бнв-а, а дрвеће руши од Калемегдана преко Ушћа, Кошутњака до Бановог Брда и Чубурског парка, и у читавом граду орезује „топингом”, мучком методом озлеђивања и наруживања стабала. 

Истим снопом плинског светла се и будући „Тесла град” рекламира „као брижљиво повезан са природним окружењем” иако ће озбиљно угрозити границе изворишта пијаће воде Београђана у Макишком пољу.


Дружина губитеља Београда

                                                                                                                            So come with me where dreams are born and time is never planned.
                                                                                                                              Just think of happy things and your heart will fly on wings forever in never never land.

                                                                                                                              James Matthew Barrie, Peter Pan – the Boy Who Wouldn’t Grow Up  

    Понајвише самодопадљив и идиличан, сентименталан какав јесте, кич у његовим творцима буди ганутост. Ону плачевну, изразиту дирнутост властитим успехом у његовом наметању. Погођени право у срце, кичлије се пренамажу над собом, драшкајући емоцију да још нарасте. Уживају не у објекту свога успеха, колико у властитој дирнутости пролетерским поплочавањима, украсном расветом и разноразним урбаним прапорцима, а посебно растом Бнв-а, глумећи да је реч о највећој друштвеној добробити, а не о грабежи привилеговане мањине. Кад се гизда својим успесима, и кад тобож преузима на себе ударце, и кад нариче над својом судбином и над тежином својих одлука, и наш врховник, а за њим и сви његови аминаши, кичељива су и кичаста деца.

 То је можда и разлог да им доживљај лепоте градског простора није одмакао од синестезија из цртаних филмова, па уз сво мрцварење посвуд започетим градилиштима, грађане посипају звезданом прашином урбаног кича, као низом туристичких делиција у граду среће и изобиља. У градотворачком сну, све им је близу небу, видицима и висини, јер се тек тад сасвим препуштају жељи да град надвисе и себи потчине, па и на јави постану мера и средиште видљивог света. Зато најчешће и сневају Петра Пана и дружину, како раздрагано, моћно и слободно лети; долеће с видиковца на гондолу, с гондоле на панорамски точак, скаче с точка на јарбол, шири и таласа тробојку, огледа се у води 54 фонтане, снатри над Београдом с Belgrade highline-a, а над ушћем Саве у Дунав с прозора брендираног luxury стана на 37. спрату Београдске куле.

Ипак, ова дружина губитеља Београда није ни чедна ни бајколика: чини непоправљиву штету граду, а друштво окива у кич. 

Зато бих, сасвим у духу теме, дакле, кичозно, завршио питањем:  Има ли наде, има ли онда спаса Београду, драги читаоче? 

Има, али само у однегованом укусу данас прокажених елиташа, у креативности и идиосинкразији аутентичних стваралаца високог стила, у просветитељском посланству неимарских грансењера и најученијих глава. А за то је нужно не само да кичлије заувек одлете у Недођију, већ и да се потом мукотрпним послом на излечењу од популизма кичозног стања, накнади све оно уништено и унижено гиздањем и лажима. 

© 2019 Slobodan Giša Bogunović 

 
Београдски књижевни часопис, пролеће – лето, година XV / број 52-53 / 2019.