blog

Gnev

 

Rasulo se sunce i ocrtalo mirno jutro u mom komšiluku. Ali ne lezi vraže: zaurlao je motor prve bušilice, za njim i druge, a uskoro je štektao hidraulični čekić i vrištao mali hor hiltija. Sa automobilskim trubama stigao je i ogromni silobus, zauzeo pola Mileševske i meša svež beton. Čeka da mu jave kada da istoči svoj tovar na gradilište u Lozničkoj, koja se već mesecima ugiba i mrvi pod njegovim teretom. Pod krmom gologlavih majstora napadnuti komšiluk kreće u novi dan.

Sa svakim podignutim spratom nove građevine Loznička tone u mrak i vlagu. Rastače se njena fina materija, njene građanske, psihičke i klimatske dragocenosti. Odlaze u nevrat vile i dvospratnice, strehe i predbašte, visoko drveće, zidane ograde i kovane kapije kako bi se neprekinutim frontom izgradila ivica budućeg stambenog bloka. Čudovište zatvorenih blokova nikako da se najede i nikako da trbušinu od zadovoljstva potapka. Diže se na još jednom pogrešnom mestu, u vanistorijskom i vankontekstualnom ubrzanju, da gleda na usku ulicu, a ostrag u svoje betonsko i unapred mrtvo unutrašnje dvorište. Da je veće, to dvorište bi dobilo bazenčić da vlasnicima digne cenu nekretnina, ali ovako malo u sebe ne pušta ni vetar, a kamoli prolaz, parkić, pse ili decu. Nova građevina se spreda odeva u arhitektonsku trikotažu, uzdajući se u klot i frket oplata, pa se tu samo kataloški bira, onda uklapa i sklapa. I opsenjuje prostota znamenjima više klase, šambranama i ostalim pokondirenim ukrasima. Iznutra se rabi i najmanji kutak i smišljaju “zone komfora”, a zapravo profesionalne varke udobnosti. Stanovi, stanovi, stanovi u zatvorenim blokovima, i još stanova, puno novih stanova, makar tesnih, makar mračnih, makar i praznih, mnogo kasica-sobica, mnogo prilika za štek i obrt, u tuđim komšilucima.

A ništa novo, zapravo. I moje komšije i ja doleteli smo ovde kao tuđini-vanzemaljci, u vreme nasilne urbanizacije soliterima i lamelama, kao generacija levitanata nad ovim krajem koji se mogao razvijati kao moderni produžetak Krunskog venca. Zbog nas su nestale bivša Bacetina i Jiričekova, a naši su se prozori visoko otvorili nad tuđim da im već decenijama potajno zavidimo na porodičnom i komšijskom životu u ponekom vrtu. Pretpostavljam da ondašnji pitomi komšiluk nije plebiscitom izglasao svoje samoubistvo, nego je po planu “višeg reda” bio zbrisan proizvodnjom novoga i kolosalnim ogrešenjem o sve staro.

 

  • IMG_5188

Šta je komšiluk?

 

Kao ležište svakodnevice i bliska neposrednost, kao čulna izvesnost kojoj ne treba nikakav dokaz, svojim dobrim i lošim stranama komšiluk neprekidno podseća da život nije negde drugde, već potpuno i jedino tačno, ovde i sada. Počinje tamo gde se završavaju ograde i zidovi stanova, kuća i bašta, gde unutrašnje stanovanje prelazi u spoljašnje. Od njega je zato nemoguće pobeći, previše je prisutan, ovostran, previše tu-bivstvujući. Mirišljav je kao komšijski ručak, čujan koliko i njegova larma, vidljiv kao njegov novi automobil, leden kao prostori Beograda na vodi, omračan kao nova Loznička. Miris je i zvuk, slika i ukus zajedničkog življenja. Katkad i dodir. A taj komšija i nije čovek, zapazio je jedan pisac, on je čitavo okruženje: “lajanje psa, zvuk klavira, spor oko zajedničkog zida, on je curenje gore od tvog, i ružičnjak bolji od tvog.”

O komšiluku su mnogo šta uočili Nušić i Sremac. Recimo, koliko jednostavno vesti iz tog prostora uvek nadevenog glasinama i istinama, probijaju obruče organizacije ljudskog društva. S kolikom lakoćom prodiru kroz porodice, druge komšiluke, stižu u čaršiju, kako se munjevito razlivaju po varoši i dopiru do institucija države i nadležnih u državi. I kako se ta svesaznajna uloga komšiluka, moglo bi se reći, domiče i same transcendencije, po slovu poslovice da Bog zna sve a komšiluk još i više.

Da li podsećati na iskustvo svetskog putnika Jovanče Micića da je najšire područje naše nastanjenosti svet, i onda zumom – kontinenti, države, gradovi, naselja, sela, kvartovi, sokaci, ulice i komšiluci, gde, ako su lepi, pa još i dobri, jedino vlada dobrodošlica, onaj osećaj kao kod kuće, i onaj osnovni smisao i cilj svog urbanizma i sve arhitekture – da stvore mesta dobrodošlice i u njima dobrodošle okolnosti.

Stoga je svakom komšiluku cilj da postane i ostane mesto istinskog pripadanja, koje se poetskim slikama ne vezuje samo za pastoralu širokog neba, lugova, planina i otoka. Najbolji gradski komšiluci sežu do zavičaja, pa i do ideala antičke kalokagatije, jer se u njima spaja estetsko i etičko – lep prostor i dobre komšije. A kad se tome doda uređenost i karakter, komšiluk dobija i svoj duh mesta. Dabome, u pogubljenom, izmoždenom i podivljalom Beogradu previše je upuštenih, raspadnutih i opasnih komšiluka, antikomšiluka, gde caruju gložnja i mržnja.

Ta nasušna literatura takođe uči da komšiluk ima sopstvenu egzistenciju različitu od egzistencije drugih komšiluka, čiji su tvorci ljudi sličnih prihoda i obrazovanja, sličnog zbira materijalnih dobara. Te da besumnje postoji kolektivna svest komšiluka, jer gde je egzistencija tu je i esencija. Svaki komšija zatiče tu svest pre sebe samog, pa mu se ona spolja prirodno nameće, a životom u komšiluku poprilično usvaja i dalje prenosi. Iz te svesti, koja se ogleda u duhovnom raspoloženju pa i osećaju za vrednosti, proističe funkcionalna ujedinjenost komšiluka. Takva da je već davno uočeno da je svaki čovek graditelj svoje sreće, ali da su komšije nadgledale tu gradnju.

I u svemu tome još i ovo. Kada se prema vlastitoj kući zaputi neko zlo, komšiluk je prvi na udaru – nasilja, kriminala, zagađenja, prva je žrtva uništavanja prirode i kulturne baštine. U tom času sabiralište je straha i opravdanog gneva, mesto smišljanja odbrane i prvih odgovora. Otuda stoji na početku razvoja pokreta, bio je i polazište revolucija, a mogao bi biti mikrokosmos promena.

 

Metropolski komšija i njegov komšiluk

 

Opaučen repom jurišnog kapitalizma, a rasturen pohlepom autokratske vlasti, Beograd se otuđuje od komšiluka. Ime mu je tursko i nosi ga još od doba Turaka, ali nekako opstaje, no više kao arhaizam, zagubljena kategorija provincijalnog prizvuka, prokazan na više ravni. Svoj istorijski zalazak dokazuje jadnim izgledom, zastakljenim terasama, balkonima bez cvetka, memlom prostora za koje niko ne mari jer pripadaju svima i nikome.

Kao i drveću, komšiluku je teško u gradu kog izgrađuju bivši fudbaleri, košarkaši, biznismeni s poternica i ostali miljenici vlasti. To su gusti blokovi stambenih atoma koji ljude ne povezuju, već štite od zajednice, bez mesta okupljanja, s brzoprolaznim prostorima, pravljenim kao od bede. Teskobni holovi, uzani i mračni hodnici eliminišu javni život, te je komšiluk tek “treće mesto” između doma i posla. Ta moderna pogrebenost komšiluka idealna je za investitore i još idealnija za političare. Javni prostori zadržavanja, dokolice i rada investitorski su neisplativi, a politički opasni.

U ambijentima bez događaja i interakcije rađa se i živi metropolski komšija. Drži se na odstojanju od suseda, koristeći tehnike naučenog nemarenja i stečene nezainteresovanosti. Idealno, stiže kolima u garažu i odatle liftom u stan. Njegov unutrašnji glas govori mu da blizina nije bliskost, te da kolektivno stanovanje ne podrazumeva zajedništvo. Kao i Sokratov daimonion, glas mu uvek naređuje da odustane od onoga što bi želeo da učini, i nikada ga na nešto ne nagovara. Ponajmanje da vlastite komšije upozna, pa ne mari ni da ih prepozna, jer je prostornu blizinu odmenio društvenom daljinom. Ne haje za opšte i zajedničko, kamoli ono starozavetno (iz treće knjige Mojsijeve koja se zove Levitska) da svog bližnjeg (suseda) ljubi kao samog sebe (19:18), pa i muhamedanskih moralina da komšiji pomogne, pozajmi, učestvuje u njegovoj sreći i nesreći. Zajedno s drugim komšijama čini masu ravnodušnu i utvarastu, što ćuti, plaća poreze i komunalije, i gleda svoja posla. Prepustio je i vlastitu zgradu profesionalnim upravnicima.

Po izlasku iz stana ili kuće, ipak upražnjava fatičke razgovore, kako tu vrstu formalne jezičke igre nazivaju antropolozi. Ljubazne fraze razmenjuju se bez prave želje da se podele informacije i emocije, a onaj drugi zaista upozna.

 

Kako je?

Dobro, hvala, vi?

Nije loše. 

 

I kad uživa i kad pati, metropolski komšija mnogo šta skriva, ne čuje, ne vidi, i ne čini. Njegov se um ulenjio (v. ignava ratio, I. Kant) pa smatra da ni oko čega ne treba mnogo da se pašti pošto je sve već sudbom određeno, te je on svoj posao završio. Umoran od previše živčanog i rastrojenog političkog života, on je jedan od gotovo 900.000 komšija koji su oćutali lokalne izbore u junu 2024. Umesto njega, preko 360.000 komšija stvarnih i lažnih, presudilo je kome da preda u džepove budućnost Beograda, što je približno tek petina komšija s pravom glasa.

 

 

  • Nevesinjska

Nasilje odozgo i ustanak odozdo

 

Metropolski ili sasvim običan, a ima i takvih koji se poznaju i imenom oslovljavaju, današnje komšije žive na dnu lestvice urbanih aktera. S tog najnižeg mesta svedoče o delima stvaralaca urbaniteta – i svi ih nadvisuju, redom: organizovane komšije i pojedinci, udruženja i nevladine grupe, stručnjaci, investitori, političari i partije, organi upravljanja, a nad svima – ovdašnji pantokrator. I svi izgrađuju stvarnost: na svoj neznatan način organizacije i grupe građana, odbornici koji prave zone umerenog saobraćaja u svojim komšilucima, poslanici što asfaltiraju puteve do svojih vikendica, investitori koji stoje iza državnih planova područja posebnih namena, i svedržitelj koji se meša u život svih komšiluka.

U stvaranju vlastitog okruženja, kamoli u izgradnji gradova i javnosti, komšijin glas je šapat. U najboljem slučaju, i to po pravu nastanjenosti, tutnuta mu je u ruke metla, motičica i ašov, a često i oteta. Za njega je javnost negde gore, pa prekonoć osvane u izmenjenoj stvarnosti, zatrpan različitim šutom izvršnih odluka odozgo. A da bi se otrpao, bačene su mu u pomoć lestve društvenih aktera: pa neka deluje kroz stambenu zajednicu, organizacije i grupe građana, što ne konsultuje stručnjake ili se utali sa investitorima, učlani u partiju, a najbolje neka se probije u blizinu svedržitelja. Drugim rečima, neka bude sve što nije.

A najbolje neka se pomiri s tim da je Niko, nepitan i nepotreban, i da je njegov komšiluk Ništa, osim ukoliko ga ne prepusti idejama i hlepnji nadređenih gradotvoraca. Kakve veze ima što tu prebivaju ljudi i sve ambijentalne, informativne, emotivne, zavičajne i estetske vrednosti? No dobro je ipak sve, dok još uopšte postoji njegova tvrđava, sigurna kuća, njegov dom.

Ali sada je i ta skrivnica napadnuta. Jede li komšija zdravu hranu, pije li zdravu vodu, dok diše zatrovan vazduh? Gubi li ekonomsku trku s “Đorđevićima” i kako će opstati u svom komšiluku? Sada već čuje da se ulazi u hodnike zgrada, da se kuca na vrata s policijskim spiskovima i da se prelaze pragovi s papirima od izvršitelja. I da ne zna, o njemu se sve odlično zna. Zavičaj mu nestaje u tesnacu novogradnje. A dobio je i nove komšije na nultim adresama, i fantomske stanare u vlastitom stanu. Koliko će izdržati? Hoće li biti junak trpljenja ili …?

Iskreno govoreći, pišem sve ovo s nadom da ću provući ideju koja mi od početka zvoni u glavi uz pomoć vibracija betonske mešalice. Dosta sam i čekao: ideju o ustalačkim i obnoviteljskim moćima komšiluka. Jer, u okruženju usmrćenih i zloupotrebljenih ustanova, razvrgnutog sistema vrednosti, ismejanih zakona i presuda, i ovakav kakav je danas, komšiluk ostade dragoceni habitat građanstva. Čuvar Mesta izgubljenog u virtuelnim povezivanjima i istovetnim globalizovanim velegradima. Građanska čestica koja u sebi nosi dovoljno zdravo jedro da bi od nje počelo ozdravljenje grada i društva. Brana besomučnom voluntarizmu i nezapamćenom nasilju, tumbanju i pretumbavanju grada odozgo – Stadtumbau von oben.

Sanjam da komšiluku u toj odbrani idu u prilog ne samo osećanja časti, dostojanstva i pravde, nego čak i njegove mane, sve skupa s nagomilanim gnevom, mrkim pogledom na strance i novitete, urođenim konzervativizmom, tradicionalizmom, težnjom stabilokratiji, svim tim, što, na uvrnut način, postade neophodno Beogradu koga guraju u bolest i neodrživost. A kome se ovo čini naivno neka ponudi kakvu drugu naivnost kao, primerice, idemo-korak-po-korak, žalićemo-se-višem sudu, eto-novih-lica, i tome sl. I neka onda spram toga zamisli silu jednog gneva što je samo u Beogradu više od milion i po komšija, stanovnika u državi sadašnjice, kako se diže na ustanak zbog nepodnošljive proze svakodnevnog života u svojim komšilucima. “Gde god se gnev rasplamsa, pred sobom imamo kompletnog ratnika”, piše Sloterdajk.

 

© 2024 Slobodan Giša Bogunović

Hram uspenja sv. Žeksa

Na čitav kraj nasrnula je veličinom i adresom sebi zajamčila važnost. Кao da je ostatak naselja učinila svojom pozadinom, pa je to sad njegov prednji plan, početak ili kraj Dedinja, kako se uzme. Golemija od svake vile, glomazna čak i za palatu ambasadora najmoćnije zemlje na svetu, njenih 6000 kvadrata pritežava pravu koje dolikuje predsednicima, patrijarsima i kraljevima. Uzori su joj javne građevine od posebnog sekularnog i religioznog značaja, ali je nejasno da li je dvor, palata ili kakav uvrnuti hram, nešto između ili sve to zajedno. A mogla bi biti i zgrada vrhovnog suda, gradska skupština, berza, hotel sa sedam zvezdica, u nekoj budućnosti pravilno postrojenih vrednosti, recimo, Arhiv medijske manipulacije ili Muzej sunovrata Srbije.

 

Svakako je na toj kući na Topčiderskoj zvezdi smešano državno i privatno, po ovdašnjem običaju da su između ta dva zbrisane granice. Jer, kada se oslabe i unište ustanove države, jedna od prvih posledica je da lična korist i poslovi uortačenih privatnika nadmaše sve poslove od opšteg interesa. Društvo kliza iz građanskog u prirodno stanje, država se srozava na kartelski supstitut, a vlast preuzimaju figure paradržavnog preduzetništva. Najjači među njima retko odole osećanju svemoći, a nije zanemarljiva ni samoobmana poistovećenja s državom po modelu L’État, c’est moi kralja Luja XIV, koji je velelepnim građevinama u stilu klasicizma gradio prestiž i uzdizao svoju vladavinu. Onda nimalo slučajno domovi privatnih lica lako zaliče na upravna državna, kraljevska, pa i crkvena zdanja, čak podsete na Belu kuću u Vašingtonu, čijih šest spratova, 132 sobe i 35 kupatila obuhvataju manje od 6000 m2. A možda je ideja-vodilja za kuću na Topčiderskoj zvezdi stvarno potekla iz Bele kuće? Ili je, sasvim konkretno, nadahnuta nostalgičnim pozivom njenog bivšeg stanara Trampa da se neoklasicizam primenjuje na svim federalnim zgradama Amerike, pa što da ne i na jednoj kući u tobož evroatlantskim integracijama upravljenoj Srbiji? Ili je inspiracija manje konkretna, a više bajkovita, kao npr. arhetipske slike raskošnog života dvorjana u doba Кralja Sunca, dok veći deo stanovništva živi u mraku i siromaštvu?

 

  • IMG_3736 copy
  • IMG_3740 copy

Ali netačno, nije od Trampa i nije iz Amerike. Niti od Luja XIV. Nadahnuće je došlo iz antičke Grčke i Rima, kako otkrivaju autori u opisu svoga projekta: “Nova kuća srpskog medijskog magnata Željka Mitrovića, koju je projektovao beogradski M Enterijer, proizašla je iz glavne želje investitora i glavnog idejnog tvorca uz aktivnu podršku tima arhitekata da pokrene talas obnove antičkog kulturnog nasleđa u svojoj zemlji u kome bi svi podjednako uživali, kako iznutra tako i spolja.”

Slike uživanja “svih” iz unutrašnjosti ovog doma će se verovatno tek uživo prenositi, ali “glavna želja investitora i glavnog idejnog tvorca” da se pokrene “talas obnove antičkog kulturnog nasleđa” glavinja lavirintima prošlosti. Ne samo zato što je pluskvamperfekat nadredio sadašnjosti pa tako i svim dostignućima savremene estetike i stilistike. Nego i zato što se već punu deceniju taj talas diže uvis i snaži izgradnjom kuća u duhu starlet-arhitekture, koje se blagonaklono krste i odviše laskavim imenom “parižanke” i duhovitijim “cecesija”. Bivši sportisti i drugi trudoljubivi privatnici, uz sasluženje arhitekata, urbanista i zaštitara, uveliko obnavljaju “antičko kulturno nasleđe” obiljem profitabilnih tvorevina uzidanih u fasadne nizove ulica Vračara, Dorćola, Dedinja i dr. Po epigonstvu i upućenosti na spoljašnji blesak, takva su dela stanište kiča i mrtav rukavac u slivu domaće arhitekture.

 

Ruku na srce, na kući medijskog magnata “talas obnove antike” je dobio svoju kićenu krestu i trodimenzionalnu izražajnost. Prikladnije bi bilo reći “namunjenost”, shodno ishodu. Dorski prostilni portik i masivni portal, rizaliti, središnja nadvišena kupola i bočna niža kubeta, udvojeni i utrojeni stubovi s kapitelima, venci, arhitravi, timpanoni i lanterne…, sve to pršti na ovom zdanju po uzusu koji je još u 16. veku uveo A. Paladio, da se elementi grčkih i rimskih hramova integrišu, uz neprolaznu opasnost od profanacije, u kuće raznih velikaša i bogataša. Tu je i čitava simfonija prozora, koji probijaju fasadu, tambure, kupole i kubeta, pregršt kaneliranih pilastera, nizovi balustrada, – i mnogo šta drugo, no sve smerno podređeno strogosti i čistoti akademskog kanona, u nameri da se celina istakne ozbiljnim pristupom zadatku, a nadasve devičanskom belinom. Tu je, dabome, i vertikalni prodor središnjeg unutrašnjeg prostora uvis, element vazdašnjeg stremljenja nebu, gde i srećnici i nesrećnici najčešće očekuju raskrivanje Boga u ovozemaljskom svetu, bili medijski magnati (mali bogovi) ili pošiljaoci SMS-ova Zadruzi. Кada se arhitektura, čije trajanje nije unapred ograničeno kao čovekov životni vek, odene u klasično ruho, onda se i nebeska vrata pojave bliža.

 

Da li će vlastitom kućom njen idejni tvorac osigurati trajnost svoga lika i dela? Nije isključeno. A može li mu u tome pomoći “klasika”? I to je moguće. A da li je “princeza neoklasicizma” koju gradi tako milo joj tepajući, lepa? Pa nije. Nijedan stil, naime, ma koliko zasnovan na proverenim načelima komponovanja, ne osigurava pojavljivanje lepog. Znalo se to u antičkoj Grčkoj, a važilo je kako za lepe kuće tako i za lepe ljude, pa i princeze:  “Кo je lep,” rekla je Safo, “samo je za oči takav, ali ko je dobar, taj stvara lepotu.” Lepu kuću Homer nije opisivao samo atributima bogatstva, veličine, vidljivosti, opštepoznatosti i sigurnosti, već nadasve uglednim životom i opštim poštovanjem kućevlasnika. Za ondašnje Grke bilo je nezamislivo da kakav plemić uzdignut iznad roba ne bude kalokagathos (ujedno lep i dobar) i ne dosegne jedinstvo telesnih i duhovnih moći. Sličan ideal je pronosio i vir bonus starog Rima. Lepo, stoga, nisu samo zanosni spoljašnji oblici postojećih stvari i tela, već takvi, ali udruženi s plemenitim ponašanjem i postupcima ljudi. Lepo je neodvojivo od dobrog, estetike nema bez etike.

 

  • IMG_3735

Da je znao nešto o ovoj moralističkoj strogosti starih Grka i Rimljana da li bi vlasnik kuće pregnuo da njome obnavlja antičko nasleđe? Lagodnije bi bilo da se opredelio za stil koji ne nosi etičke konotacije i koristi iskustvo slobodne apstrakcije, poput neomodernizma, recimo. Jer čudno jeste, mada ovde sasvim realno, da ti porodična kuća uzme uzvišeni antički lik kakve važne državne ustanove, a da sȃm budeš suprotnost kalokagatosu, tzv. kakokagathos (loš s pretvornim licem dobrog). Ili je upravo to cilj, a jeste. Opulentnim zdanjem dokazati da se i veliko moralno štetočinstvo i te kako isplati, a time posredno i valjanost vlastitog delovanja i životnog puta, što skupa ukazuje na razmere obavljenog društvenog obrta.

 

A da bi to bilo moguće, svojom TV s nacionalnom pokrivenošću decenijama razgrađivati kriterijume vrednovanja u javnosti i društvu, zatirući vreže antičke moralnosti koje su se domogle našeg vremena. Od drevne tradicije preuzeti najunosnije – savremenu verziju proizvodnog ropstva. Zatočenjem ljudi u rijaliti kaveze monetizovati patnju i ranjivost, pohlepu i nepoštovanje drugih. S posebnom dramaturgijom koju raspaljuju bivši zatvorenici normalizovati nasilje, uzdizati negativne junake, relativizovati zlo. Informativnim programom gušiti razboritost (osnovnu vrlinu kod Platona, pored pravičnosti, mudrosti i hrabrosti), a podsticati stanje maloletnosti, koje je Кant opisao kao nemoć ljudi da se služe vlastitim razumom bez vođstva autoriteta. A onda nespretnim tvitom razjasniti da se upravo na gluposti i retardiranosti gledalaca ostvaruje ogroman profit. I srušiti u to vreme zakonom zaštićenu kuću, a na njenom mestu, s kvadraturom uvećanom triput od dozvoljene, podići “hram sv. Žeksa”, kao pravi spomenik sloma vrednosti. U polomljenom ogledalu grčke umerenosti (sophrosyne, mesotes), stida (aidos) i rimskog poštenja (honestas).

 

Otud verovatno i toliki upliv biografije kućevlasnika u arhitekturu. Кroz njenu neoklasicističku opnu izbio je svet unutrašnjih slojeva saobražen matrici tabloida. Antičku duhovnost, uravnoteženost i neoklasičnu harmoniju zasenio je arhitektonski senzacionalizam i maksimalizam. Umesto neprolaznih vrednosti rimsko-dorskog reda koji bi da uzdiže institucije i uglednike, pojavilo se zdanje po uzornom modelu real gangsta’s paradise. Namesto svetlog primera idealnog porodičnog života netraženo se nametnula idealna scenografija za gangsta’s style reperske i treperske spotove, uglancane limuzine, opasne momke i napucane starlete.

Budući da se projektantska pažnja usmerila ka spektaklu iskazivanja moći, nije ni čudo. Na kući su se izređale poznate boljke manirističkog akademizma: neoriginalnost i neautentičnost, prizivanje prošlih vremena, prekomerno ukrašavanje, glumljenje konstruktivnih rešenja stubovima koji vise umesto da nose, što su sve odlike kiča sažete u lažnom predstavljanju; ekološka nebriga rasipničke izgradnje, kasnijeg održavanja i opsluživanja, utisak težine i robusnosti, imperijalne asocijacije, itd. A nadasve opčinjenost fizičkom veličinom o kojoj su stari Grci imali nepovoljno mišljenje. Veličina je područje gde arhitektura postaje najviše, ali i najmanje arhitektura, no u oba slučaja instrument drugih sila, zapisao je Rem Кolhas.

Ali sve ukupno sasvim dovoljno da, rečnikom tabloida, kućevlasnik “pokida” i “izdominira”. A što i ne bi, uostalom, mnogo šta je “rešavao”, “završio” i “odradio”, pa kada je sam sebi došao na red popevši se na vrh Beograda i Srbije, stoga i nije napravio tek šta. “Dao je gas” razmetanju, krunski potvrdio vlastitu važnost i zagrmeo vlastitom veličinom.  “U zemlji pakla ti napravi raj…”, kako je to proročki formulisano u pionirskim godinama srpskog trepa. Po slovu gaserskih ideala dominacije, raskalašnog načina života po ulasku u šemu i keš, puvakanja simbolima statusa i bacanja u raskoš. “Кurčiti se mora” je inače nepisana zapovest iz tog miljea, jer bez toga “ne ide gas”. Pod tim suncem su umesto obnove antičkog kulturnog nasleđa zasjali antietika, kič estetika i etos pipkanja za prepone.

 

I za kraj jedna sitnica iz oblasti ozbiljnog akademskog obrazovanja u arhitekturi. Na Ekol de Bozaru primenjivala se tehnika pošea (poché). U nameri da se naglasi jasnoća ideje, kao i logika i estetika projekta, u tom smislu nevažne konstruktivne ili servisne oblasti plana, zatamnjivale su se, a zapravo skrivale, prišivale kao u kakav tajni džep u unutrašnjosti kaputa.

Prilikom rekonstrukcije Pariza pod palicom barona Osmana, ovo zatamnjivanje preraslo je u stvarno uklanjanje gradskih džepova, prljavih sokaka i sirotinjskih četvrti, koji se nisu mogli uklopiti u sliku naprednog grada. Nestali su prljavi sokaci i žarišta epidemije; srušena je i sama Osmanova rodna kuća; sirotinjske četvrti i groblja istisnute su na periferiju, dok su javne kuće dobile najstroži nadzor policijskih brigada. No mračna pozadina ljudske prirode nije iščezla s fizičkom rekonstrukcijom. Iza zrakaste mreže novoprobijenih avenija i bulevara, unutar novih veličanstvenih zdanja, i dalje se gomilala prljavština, prava i moralna.

Čini se da je gasersko zdanje na Dedinju metafora takvog jednog urbanog džepa Beograda. Ovo ukoliko vo vjeki ostane razmetni hram uspenja medijskog sveca. No, moguće da u planu i stvarnosti neke etičnije budućnosti Srbije bude zacrnjeni poše. I ko zna čemu bi poslužio ili bi, možda, kao u Osmanovo doba, iščezao, kao što svuda po gradu obnoć nestaju autentične kuće neoklasicizma, koje su pripadale svojoj istorističkoj epohi. A postoji i zasad nevidljiva mogućnost – da u duhu poštovanja antičkih ideala, stoga i doslednim praktikovanjem vrline (po crti kalokagatije), kućevlasnik zdanje daruje otečestvu, recimo, u prosvetne ili zdravstvene “celji”, kao u vreme velikih zadužbinara i narodnih dobrotvora. Jer, kako se smerno ističe u opisu projekta, “izgradnja kuće nije lična stvar, već društvena odgovornost da se svetu ponudi nešto jedinstveno i nešto što naš grad ili čak naša zemlja još uvek nemaju.” Pa neka se ponudi, zemlja će prihvatiti, a “princeza od gasa” bi se tad sigurno prolepšala služeći pravim vrednostima i potrebama vlastite zajednice.

 

 

© 2023 Slobodan Giša Bogunović

 

NIN broj 3794, 14.09.2023.

Круг двојке

 

Сасвим приближно, центар вишеугла што га чине путање “круга двојке” пада негде око Теразија. А када се ту, мало ближе Лондону, спусти онај жути човечуљак из Гугл мепса, дочекује га сасвим пристојан велеградски призор. Али, како је човечуљак ту последњи пут био 2013, данас тај centrum in centro Београда није исти, већ показује упадљиве знаке опалости. С обе стране Kраља Милана, излози проређених трговина више не скривају заустављеност у времену и избаченост из токова моде и промета. Kупци се не дозивају нити маме, нема досетки, малопродајних операција и манипулација, но има прашине, нехаја и мрзовоље. Неке су трговине давно затворене, прелепљене древним плакатима, пребојене слојевима графита, неке годинама по затварању још стоје као избачаји бивших преградњи, попут оних којима је нагрђена колонада палате “Лондон”. Важне радње, бљештави излози и најмодернија роба, звучни страни брендови, сав гламур и лепи мириси, пресељени су у шопинг молове, а с њима и бројни грађани Х&М-а, Најкија и Фешн енд френдса, посетиоци некадашњих, сада замандаљених градских биоскопа. С њима је пошао и центар да се пронађе тамо где му није место.

 

Читави делови тротоара крај Новог двора ноћу у шкиљавој светлости, као у некој зачмалој улици другог реда, а сам двор, споменик културе, осветљен, али с три стране опасан сивом монтажном оградом, да осигура безбедније столовање председника републике. Прекривена је та ограда церадом у испраним бојама српске заставе с представама увеличаног српског грба да се канда не побрка са оним на вашарима, концертима или геј парадама. Но утисак јада и ванредног стања једнак је оном што га већ годинама производе транспаренти, плакати, заставе и пољски шатори с тендама протестаната испред Дома народне скупштине, као да су од исте ауторске руке. Ту су и рефлектори и камере ad hoc утипловани у дворске орнате по којима су споља разведени струјни каблови, док низ кућних клима уређаја, разних врста и годишта, убуџених у архитектонску пластику Тителбаховог дела, осигуравају пријатнији боравак у важним канцеларијама. Исто је и на суседном Старом двору, где седе они који се брину о граду и чија спољашњост измамљује питање за студенте архитектуре, историје уметности и све заинтересоване читаоце НИН-а: На шта су тачно накачене  спољашње јединице климе на три фасаде остварења арх. Александра Бугарског?

 

a.) на слепе балустере прозорског парапета,

б.) босиране квадере приземља,

в.) потпрозорнике на конзолама,

г.) прозорске опшиве и стакла,

д.) на старије климе,

ђ.) све поменуто.

 

 

 

  • klime, st. dvor

А онда, још ближе епицентру “круга двојке”, још нешто горе од (ђ.). Улази у запустеле и ноћу језовите подземне пролазе на Теразијама, као у праве некрополе некадашње бриге о лепоти и уређености центра. Лагане металне конструкције у стаклу, пројектоване да буду ненаметљиве у простору, ишаране су нечитљивим уличним епиграфима, улепљене допола исцепаним афишима, отежале од масне прљавштине. У овом је граду запуштеност предворје нестанка, што важи и за угаслу атријумску пречицу између два трга – оближњи декласирани, а изванредни Безистан арх. В. Максимовића, са закатанченом “Kозаром”, која је усмрћена пожаром после приватизације бројних београдских биоскопа.  Оближње Чумићево сокаче, за својих тридесетак година, разваљено и заборављено, утучено у младости, а рођено као архитектонска hype интерполација арх. М. Геца из деведесетих.

А сличних примера има и лево и десно од Теразија и напред у Kнез Михаиловој, и свуда у “кругу двојке”. Сумње нема да су неки од њих само сложно дело пословичног мурдарлука и вандализма, јер да не буду свима видљива престоничка брука, не треба ни великих идеја, ни архитеката и њихових пројеката, ни машина да месецима обустављају саобраћај, већ мало воде да се руком окваси, саструже и сапуном очисти. И мало конзерваторске пажње, ваљане мајсторске бриге, нешто малтера на мистрији и фарбе на четки. Дабоме, и части, у овим условима нажалост и храбрости оних који су плаћени да чувају уређеност и лепоту града, и кад затреба устану против бушења фасада прворазредних споменика културе и њиховог ружења гвожђуријама и разапетим чаршавима.

 

Али чини се да је у игри нешто веће, вероватно и подмуклије од поменутог, па чак и од сасвим извесног растакања центра шопинг моловима. У буци коју ствара непрестана маркетиншко-политичка кампања за “Београд на води”, упорно, иза сцене, води се још једна хотимична активност. На делу је заправо пројекат забатаљивања и тихог уништавања центра у корист онога другог, у изградњи и успону – уз Саву. Све потајно можда вођено и злобом, можда интересом, да се докрајчи или како-тако науди “кругу двојке”, по инерцији оног отрцаног мита о некаквој утицајној друштвеној сили из интелектуалног језгра староседелачког и елиташког Београда, неко то чак зове и класом, која се новом виталитету одупире, а реално постоји само као химера у главама оних који овај град мало познају.

 

Зашто мит и зашто химера? Ех, зашто. Зато што неко постојано а неупитно припадништво истим идејама, усклађеност интереса, стила и држања у овој партикуларизованој, индивидуалистички форматираној средини никада није потрајало, а камоли у опсегу шина сад ишчезлог грађанског Београда. И друго, да “круга двојке”, са свим јој приписаним трансгенерацијским својствима утицаја, моћи, престижа и богатства, заиста има, “Београда на води” не би ни било. А ни садашњег учесталог рушења заштићених споменика грађанске архитектонске културе од Дорћола преко Савског венца и Старог града до Врачара. А сигурно ни онаквог заменика, ни оваквог градоначелника. А питање је да ли би било и социјалистичког града Новог Београда, примера је доста, и то почев од 1945. Или, другачије речено, “круг двојке” постоји само трамвајски и географски, и на порталима агенција за некретнине, а понајвише као фикс идеја и неоснована зебња његових успаљених антагониста. Зато они и даље заблудело јуришају на манифестације силе које више нема.

 

Додуше, током 19. века крај око савског Лимана и јесте био центар града, а Kарађорђева, по важности, као потоња Kнез Михаилова. Оснаживање копнених веза и замирање речне трговине учинили су да се средиште градског реда и бриге, уређености и поретка, архитектонска елеганција јавних и приватних здања, култура, све с оном становања, одмарања и забаве, али и разноврсност намена и трговачких послова, већ почетком 20. века попне навише, на греду око Теразија и Kнез Михаилове.

 

Али, да је рођење новог центра могуће у једној прескупој, класно издвојеној и безличној четврти густо нанизаних стамбених облакодера као што је БНВ, где је све приватно богато, а јавно шкрто попут променаде, понегде чак сужене на пет метара, и дугуљастог парка ширине педесетак, а без иједног метра за школу или позориште, какву управну зграду, камоли библиотеку…, у то ваљда не верују ни највећи урбанистички обмањивачи. Додуше, ту је обновљени, а све празнији Савски трг, уз љуску Железничке станице, оба украдена “кругу двојке”, ту је и сва кичозна лепљивост споменика Стефану Немањи, а ту је и огроман шопинг мол на обали Саве да подгреје тако луду наду. Стога није искључено да је неко битан можда ипак мишљења да “Галерија” окупља довољно функција, да би чак могло бити да тај, у свету све мање употребљив тип грађевине, и јесте нови центар, али под кровом, санитизован, безбедан, надгледан, свуда препознатљив, а овде засад успешан и општеприхваћен. Истина, шопинг мол је у међувремену постао симптом постмодерног инвеститорског града, а Београд то јесте. А како је у таквим градовима насушно охрабривати потрошњу, прва последица је узурпација и отимање јавних простора у корист приватних. Друга је да потрошачка акција заправо искључује интеракцију, те је сусретање с људима кратко, површно, мање важно од сусретања с робом, док она демократичност заједничких простора, као и безбројни облици удруживања, солидарности и додиривања различитог, који су разлог и основ градова, стога и њихових центара, изостају. Трећа је да инвеститорски град, када нема бриге о заједничком добру, у крајњем води подели на исплативе, активне просторе потрошње и напуштене, девастиране просторе потрошње.

 

А што се шопинг мола тиче, као могућег центра, то је најбоље објаснио З. Бауман: премда у граду, он суштински и није његов део, већ “сасвим други” свет, за разлику од просте бакалнице, пекаре или обућарске радње, које се удевају у живот улице и комшилука. Следствено Фукоовом опису брода, шопинг мол је место без места, плутајуће парче простора, које постоји само по себи, затворено у себе, препуштено бесконачности мора/потрошње. Но могуће да је и тај брод на путу у маглу без извесног повратка, јер се предвиђа да ће се малопродаја у будућности обављати у домовима купаца.

 

Али, без бриге, бар ово је извесно. За непотрошачке, сасвим бесплатне јавне градске просторе Београђани и сви други заинтересовани ће морати да се сами изборе, као и за онај један једини, географски, а запостављени центар у “кругу двојке”.  Ако то из неких чудних разлога не могу или просто не желе, није далеко дан када ће свој део центра морати да плаћају када га користе, највероватније оном ко ће га јефтино купити и обновити кад сасвим пропадне. Или ће пак у отровној магли блатњавог лигнита и учвореног саобраћаја нестати сви центри Београда, и тај у “кругу двојке”, и онај жељени (око и унутар шопинг молова), и онај фантазмагорични, образован око неке удаљене станице тобожњег метроа, јер ће га читавог докрајчити погубно стапање профита и сулудог градског раста, и за собом оставити благодети загушења, пренасељености и болести.

 

 

© 2022 Slobodan Giša Bogunović

 

 

НИНброј 3751, 17.11.2022.