blog

Београд у звезданој прашини урбаног кича

Ако би ко желео да разуме шта се дешава данашњем Београду, обавезан је да зарони у феноменологију кичерског, или боље, кичозног стања. Реч је, наиме, о социо-културном, психолошком, могло би се рећи и антрополошком стадијуму живљења и деловања палише, продуцента и уживаоца кича. Кичење с једне, и стварање кича, с друге стране, чине његову дволику природу. Стога се час јавља као животни стил, несумњиво и као поглед на свет човека-кичлије, час као опасни модус популизма који кич производи.

Уз најјаче побуде које долазе из монетарних спекулација у области градског грађевинског земљишта и некретнина, кичозно стање је главни путоказ у одлучивању како се изграђује и разграђује Београд, како се и чиме престоница Србије „улепшава” и ружи. Том исходишту дуготрајног наопаког васпитања укуса, медијског мрака, као и лошег и преварног образовања, иде наруку време без идеологија, доба лажи и пост-истине, што своје пластичне цветове пружа у букету политичке пропаганде. Eво и како.

Гиздање као психолошки и обликовни темељ кича

 

„Кичи се”, каже се за онога ко се пред светом необуздано размеће и гизда, што је први показатељ кичозног стања, па и сам психолошки темељ кича. У свакодневном драмолету српског политичког театра кичење је агресивна постура и средство грађења култа личности, а кичељивост (гордост), цењена особина његових главних протагониста. На тој сцени истурају перјаницу слободни од стида да своја прегнућа свакодневно препоруче као изнимно значајна и добробитна, претпостављајући властити лаицизам (зову га „визијом”) назадном” мишљењу стручњака. Умиљавајући се најширим слојевима друштва, повлађујући његовим духовним и естетским дометима, радије говором мржње газе своје критичаре, сујетно презирни чак и према добронамерној критици, камоли дијалогу с Другим, оцрњујући га као од народа отуђеног и крадљивог елиташа. Глас стручњака остаје зато без и најмање перлокутивне снаге да промени радњу и расплете драму Београда, те бива сведен на просто казивање (локуцију) истомишљеника у соби одјека.

А кичење природно нагиње обликовању предметног кича који сав набухне у тугаљивом зазивању оног што некад бејаше, но још и више – светле будућности. Буја у ударничком патосу – квасац му је необуздана самохвала шта ће се урадити, а такође и некритичан поглед на достигнућа јучерашњице. Неупитано узнесен позивом у прогрес, као да је ново увек и боље, или тврдоглаво отрајавајући у прошлости, као да је некад све било боље, кичлија, заправо, презире садашњост. Толико да је одлучан да одбаци сву њену свагдашњу баналност – делиријум у саобраћају, трице попут санитарног одлагања отпада, пречишћавања отпадних вода, одржавања кишне канализације или прања улица, дивље градње, као и оне у зони водоизворишта, све то по мери Катоновог publice egestas, privatim opulentia – јавна сиротиња, приватно изобиље. 

  • IMG_6432.JPG.opt859x758o0,0s859x758

Није тајна, штавише, да кичлију такви задаци чак вређају, јер држи да је предодређен за велике и историјске. У тој илузији подвижништва, њему изгледа надохват руке и грандиозна уметност и умеће судбоносног градотворења. О начину коначног спуштања Београда на реке, о изгледу Савског амфитеатра во вјеки вјеков, о драстичном ширењу пешачке зоне, о епохалним трасама метроа, о историјско-археолошким препрекама наумљене профанације Калемегдана, Студентског трга и Гардоша, зато доноси одлуке одважно и брзо, али после пријатног поветарца што се јавно представља, можда у себи чак и доживљава као brainstorming. Како се у било шта ретко удубљује и не зна да премери и одвагне, превиђа многе скривене везе и више разлоге, спреман да сруши урбанистичке планове вишег реда, као и научно-истраживачке студије претходних генерација. Садругар популизма, уметничке отрцаности, мисаоне и извођачке брзоплетости, усмерен на сензацију, спољашњи успех и први утисак, ствара производе без слојева, већ само с једним, предњим планом.

 

Од Деспотовог града, преко старлет-архитектуре и споменика Стефану Немањи до слатког живота у Бнв-у

 

       Идејни пројекат „Деспотов град”, презентован 2015, у време када су се „немачким машинама” копали темељи родоначелне зграде „Београда на води” (Бнв), креснуо је, хронолошки гледано, прво кичерско палидрвце. Најављена „мешавина културно-историјских, хотелских и бизнис садржаја”, као наивних реинтерпретација медијевалне архитектуре око вештачког језера, аркадираних пролаза, па и једне пословне зграде с хелиодромом, густо расута по Доњем граду као по каквој планинској туристичкој удолици, била је бесумње семинални продор кичозног стања у Београдску тврђаву. Оно није окончано, будући да том културном добру, чији су римски остаци предложени за Листу светске баштине, данас прети и жичара с 25 кабина ЈП „Скијалишта Србије”. Сасвим је трагикомична чињеница да са својим подножјем (Доњим градом), падинама (Западним и Источним подграђем) и „врхом”  (Горњи град), Тврђава код кичлије не буди дражи духовне природе, већ искључиво снажне асоцијације на планински туризам, његове погодности и уносне прилике. 

  • колаѕ 2.jpg.opt920x291o0,0s920x291

Отприлике у исто доба Београдом је почела да се шепури и нова колекција зграда за вишепородично становање, означивши победоносни улазак кичозне свести у естетику, но и етику архитектонске праксе. Старлет-архитектура по кову ретрокласицизма појавила се као инвеститорски изум, надасве у нади да ће лажним сликама  укорењености и староседелаштва призвати платежну клијентелу, којој те слике недостају. Без имало одмака у иронији или сатири, вероломни дипломци Архитектонског факултета прегнули су да је прикажу као отмену и озбиљну даму из грађанске породице дугог родослова, премда свесни да је на њој много шта лажна роба по мери спонзорове шкртости и лошег укуса. 

Она је одавде, али канда долази из далека, познаје језике и носи страно име – Royal residenceXenon hotel или Merin plaza, а фасцинира првим бљеском својих асета и апликеа. Као да архитектонско време не тече, слеђена је у прошлости пре сваког модернизма, а удешена као сваки шунд: епигонством, преувеличавањем мотива и елемената, схватањем лепоте на начин гомилања. За разлику од школских узора, уместо редом, складом и пропорцијама, делује архитектонским штрасом, банализујући чврста правила неокласичног стила, коме широка публика никад не налази мане. Подеони и завршни венци су јој отуд напућени испади секундарне пластике, као какве архитектонске транскрипције силиконских уметака, док гламурозни портали махом воде у женствену узаност ходника ниских таваница. Њена стешњена фенестрација и надвишени фронтони указују на спратну висину недовољну да ентеријери икад надмаше помпу фасадног орната. Зато она, када са својим пиластрима, каткад и од стиропора, својим корнишима и ботоксираним” конзолицама, случајно залута међу стожерна дела академизма Милутина Борисављевића, Богдана Несторовића, Александра Ђорђевића и других великана домаће архитектуре, показује основно својство кича и кичозне свести – сву тугу лажног представљања.

  • kolaz.jpg.opt920x422o0,0s920x422

Сличне наплавине кича по Београду доказују да он више није само љупка играчка лаичке имагинације, омашај у скицен-блоку, нити порцеланска фигурина што се у витрини нуди очима милих гостију. Из закутка „визије” изишао је на улицу, из пројектантских бироа хрупио је на тржиште, с полица витрина сишао на трг, увеличао се и постао свачији. 

Тако је, сасвим по скопским узорима, згради Железничке станице намењен данас нов просторни оквир, с централним мотивом у митомански димензионираним споменику Стефану Немањи на постаменту-жезлу и напрслом византијском шлему. Његов долазак право из деветнаестовековног калупа класицистичке фигурације у 21. век задовољава основни услов епохалне залеђености кича. Но, горе од уметничких домета такве хибернације јавља се чињеница што се његових 28 метара, а то је више од петнаест пута увећани споменик у природној величини (и приближно висина осмоспратнице), парадоксално обраћа будућности. Премда ће просторно припадати Старом Београду и с њим саобраћати, чак и примати посетиоце у унутрашњост шлема, он је, заправо, димензијама самерен, стога и битно одређен новим и будућим корпусима свог безличног архитектонског залеђа. Кич се овде обогатио разлогом, не само жељом да опсени величином. Како је стереотипија глобалистичке архитектуре Бнв-а наднационална, а тамошњи папрени станови заувек туђи и недохватни гласачкој већини, неузбудљиво фигуративни, хипертрофирани, али присни симболи национа употребљени су као маркетиншки излаз. Њима се град кодира како би се пригушио кримен државне екстериторије на Сави, глас о београдском Дубаију и отуђењу највреднијег градског земљишта, спасло родољубиво чувство и угрожена емоција идентификације. А што су ти симболи физички већи, тим боље по кич и кичлију, што српску тробојку на јарболу на Ушћу – тај владин подухват „јачања култа заставе” – вероватно замишља само у положају виорења, па и током безветрице.  

Доминантним спомеником самoj згради Железничке станице умањена је а не увеличана урбоархитектонска вредност. Као чеона станица у самом центру града била је ретка и тим драгоценија, а ипак је остављена као усахли орах, да умире полако. Убице њене сврхе и историје нису ни дотакле помисли на симболички, па и комерцијални значај макар пружне трасице, можда и оне којом је дворски воз 20. 8. 1884. повео Србију у Земун и Европу. Уместо тога, кабинска жичара, обешена на шест стубова, почев од првог испред саме Савске алеје, са станицом од 1000 м2 (укопаном осам метара у археолошке слојеве од праисторије до 19. века), превозиће на ону страну реке и назад, што је једнако могао и питоми воз преко Старог железничког моста. 

Упоредо, Железничка станица и Савски трг, хотел „Бристол”, Вучова и Крсмановићева кућа, као и суседне демаркационе линије историјског завичаја старе Савамале и Мале пијаце, чекају данас џентрификацију, да их привуче Бнв-у. Претварање грађанског амбијента с патином у зацакљено предворје испразном дивелоперству, уједињује елементе кича, инвеститорског брутализма и социјалног чишћења. Невољници из „Бристола” и Херцеговачке, као и осиромашена средња класа у Карађорђевој, па и она, намерним пожаром урушена, кућа Катарине и архитекте Константина Јовановића, нису будућност, већ је то аркадија Бнв-а и радост живота нових становника насеља. Јер они ће, судећи по најновијој рекламној кампањи за куповину станова у једном тамошњем небодеру, свакодневно јести малине са шлагом. Њихова свакодневица од године нулте, без историје, без старог Савског моста, који наружује модерну ведуту и премешта се на нову адресу, па чак и без заосталих немачких бункера из Другог светског рата, биће dolce vita, на шта упућују размештене воћкице и ћубе шлага по терасама и крову BW Terraces (од кекса). Потрошачки кич би да прави зазубице у нади да ће многи и загристи.

  • savski-trg-2019-06-782x553.jpg.opt782x553o0,0s782x553

 Методологија лажи

     У основи кичозног стања је лаж, чврсто уткана у postfaktisch садашњицу. Тако је Београд, у подвалаџијском постизборном маневру конструкције паралелне стварности, као свог правог градоначелника добио његовог заменика. У одсуству правог, који је то тек протоколарно и повремено, заменик (не помоћник) градоначелника постао је фактотум, јер би функција помоћника подразумевала рад правог градоначелника, што се није предвиђало. Но лажно представљање је и иначе носећи стуб сваке кичерске грађевине, па је тај увек љут, бахат и осоран заменик, данас де факто градоначелник београдског урбаног кича. 

У кичозном стању налазио се и његов претходник, који му је пренео распамећеност гомилања напоредних послова, па отуда и последичног деловања у безредици. Кич се, наиме, одликује свакојаким гомилањем и презасићеношћу, те одлично маскира одсуство ширег плана, док његово вашарско добошарење надглашава општу пометњу. Зато су градоначелници већ точили шампањац, а озбиљне послове ни не започели: пешачку зону проширили су пре саобраћајних студија, а саобраћај на Славији решили четком и белом бојом, уз помоћ вазда опустеле платформе с погледом на хаос и декоративну воду фонтане која пева. Будући да су им производи лепљиви, како би боље прионули на масе, много шта се спојило у масу без облика, да се ствари не покажу какве јесу.

Стога је данашњи спокој пешачког царства у центру заправо кићено скривалиште колапса становања и саобраћаја, опасано оправданим бесом сталних становника унутар ових „променада”, тако и возача на њиховом ободу. Празнична расвета скрива да град нема довољне и преко потребне уличне расвете, чак ни у главној престоничкој, а омрачној Улици краља Милана. Њено трајање од јесени до пролећа би да растегне непомућеност ведрог расположења (урбану еудемонију) у кичерско сладострашће вечитог новогодишњег празника. Сјај нове, а тмасто сиве калдрме у доњем делу Скадарлије би да прекрије да је срушено њено највеће здање – стара, корацима углачана калдрма с веселим прозрацима жутог, скерлетног и белог облутка. Не стварним, већ само исцртаним линијама за бициклисте по тротоару, као по вољи поднапитог кичлије, пешаку су свуд по Београду пресечене путање. 

Штавише, бројни грађевински послови дају илузију смисленог исходишта, а заправо воде општем нереду и злопаћењу грађана. Преклопљени, отегнути и недокончани, лоше организовани и изведени, заустављају живот и економију града, а подривају веру у свако ново, уз обавезно кичење, отворено градилиште.

  • Screen Shot 2019-06-30 at 4.40.56.png.opt920x554o0,0s920x554

 Без премца је градилиште Бнв-а, будућег града за 20.000 становника. Незаустављиви раст те глориоле и профитабиле није довољан, него се мора потпомагати и „гаслајтингом” – алатком медијске манипулације по упутствима из Цукоровог филма „Плинско светло” (1944). На изразе оправдане зебње од притиска новог насеља на већ изнемоглу инфраструктуру, последично повећање карбонског отиска града и дерогацију животне средине, одговара се необразложеним тврдњама да је „осмишљено у складу с највишим стандардима одрживости”. Природна реакција на ово јесте само крајња неверица и запитаност, што заправо и јесте циљ: намерном продукцијом велике лажи, бестидним лагањем напада се чулно упориште сваког сазнања, доводи у сумњу и сама извесност, последично и сам разум онога коме је лаж намењена. А то се, дакако, сјајно уклапа у време пост-истине (лажних вести, спинова, партијских армија ботова, професионалних плашитеља /fearmongers/ и др.) кад се немилице гази класична теорија истине о подударању мишљења и стварности и одмењује владавином фалсификата. „Постајемо полако град који личи на све друге европске градове када је у питању одржива енергија и зелена енергија”, слагао је недавно лажни заменик градоначелника упаливши па одмах угасивши плинско светло. И то у граду који самог себе трује изливањем ћелијских вода у реке без пречишћавања, где се даноноћно расипа огромна енергија само да испумпа воду из подземља Бнв-а, а дрвеће руши од Калемегдана преко Ушћа, Кошутњака до Бановог Брда и Чубурског парка, и у читавом граду орезује „топингом”, мучком методом озлеђивања и наруживања стабала. 

Истим снопом плинског светла се и будући „Тесла град” рекламира „као брижљиво повезан са природним окружењем” иако ће озбиљно угрозити границе изворишта пијаће воде Београђана у Макишком пољу.


Дружина губитеља Београда

                                                                                                                            So come with me where dreams are born and time is never planned.
                                                                                                                              Just think of happy things and your heart will fly on wings forever in never never land.

                                                                                                                              James Matthew Barrie, Peter Pan – the Boy Who Wouldn’t Grow Up  

    Понајвише самодопадљив и идиличан, сентименталан какав јесте, кич у његовим творцима буди ганутост. Ону плачевну, изразиту дирнутост властитим успехом у његовом наметању. Погођени право у срце, кичлије се пренамажу над собом, драшкајући емоцију да још нарасте. Уживају не у објекту свога успеха, колико у властитој дирнутости пролетерским поплочавањима, украсном расветом и разноразним урбаним прапорцима, а посебно растом Бнв-а, глумећи да је реч о највећој друштвеној добробити, а не о грабежи привилеговане мањине. Кад се гизда својим успесима, и кад тобож преузима на себе ударце, и кад нариче над својом судбином и над тежином својих одлука, и наш врховник, а за њим и сви његови аминаши, кичељива су и кичаста деца.

 То је можда и разлог да им доживљај лепоте градског простора није одмакао од синестезија из цртаних филмова, па уз сво мрцварење посвуд започетим градилиштима, грађане посипају звезданом прашином урбаног кича, као низом туристичких делиција у граду среће и изобиља. У градотворачком сну, све им је близу небу, видицима и висини, јер се тек тад сасвим препуштају жељи да град надвисе и себи потчине, па и на јави постану мера и средиште видљивог света. Зато најчешће и сневају Петра Пана и дружину, како раздрагано, моћно и слободно лети; долеће с видиковца на гондолу, с гондоле на панорамски точак, скаче с точка на јарбол, шири и таласа тробојку, огледа се у води 54 фонтане, снатри над Београдом с Belgrade highline-a, а над ушћем Саве у Дунав с прозора брендираног luxury стана на 37. спрату Београдске куле.

Ипак, ова дружина губитеља Београда није ни чедна ни бајколика: чини непоправљиву штету граду, а друштво окива у кич. 

Зато бих, сасвим у духу теме, дакле, кичозно, завршио питањем:  Има ли наде, има ли онда спаса Београду, драги читаоче? 

Има, али само у однегованом укусу данас прокажених елиташа, у креативности и идиосинкразији аутентичних стваралаца високог стила, у просветитељском посланству неимарских грансењера и најученијих глава. А за то је нужно не само да кичлије заувек одлете у Недођију, већ и да се потом мукотрпним послом на излечењу од популизма кичозног стања, накнади све оно уништено и унижено гиздањем и лажима. 

© 2019 Slobodan Giša Bogunović 

 
Београдски књижевни часопис, пролеће – лето, година XV / број 52-53 / 2019.

patopolis

      Lik Beson i Patrik Gedes u υbɒɿϱoǝꓭ

 

Nedavno su Beograd i Pariz obnovili pokidane veze, ali ne na Кalemegdanu i u slavu Francuske, već na Novom Beogradu, i nimalo u slavu Srbije. Banlije 13, metropolsko naselje s dva miliona stanovnika na siromašnoj periferiji Pariza, potonulo je u kriminal i anarhiju. Nemoćna da uvede red, francuska vlada je čitavu naseobinu opasala bodljikavom žicom na visokom zidu, a stanovnike prepustila predurbanom stanju iza policijskog kordona: bez prodavnica, bolnica, sudova i škola… U neprestanoj jurnjavi stanovnika Banlijea s pariskom policijom pobeđuju  traseri, hrabri, gipki i skočni momci, odlikaši parkura – sportske tehnike što bržeg savlađivanja naizgled nemogućih prepreka vlastitim telom. A te prepreke, ta stepeništa, terase, prozore, fasade, grafite, ta polja sasušene trave u betonskim žardinjerama, sunčano nebo u magli i raspadnute urbane pejzaže, tu atmosferu naselja što jede sebe, dočarava najbolje arhitektura Novog Beograda, smatrao je Lik Beson, scenarista i producent dugometražnog filma – Banlieue 13 – Ultimatum. Bežanijski blok i Blok 70, Кineski buvljak i onaj ispod Železničkog mosta poslužili su mu kao idealan scenski prikaz distopijskih ambijenata Pariza, getoizirane anarhije, kriminala i parkura.

 

Lako je iz ovoga doneti zaključak da je novobeogradska arhitektura pogodna  metafora života prepunog trvenja, prepreka i izazova, ali na šta bliže i konkretnije upućuje ovo filmsko jednačenje Banlijea i Beograda?

Najpre, verovatno, da povezivanje odškolovanih domaćih filmskih radnika i povoljnih uslova snimanja, uz obilje zapuštenih lokacija, od najmanjih gradskih džepova do čitavih blokova i njihovih silueta, našem gradu daje komparativne prednosti u odnosu na produkciju drugde u svetu. Nadalje, da arhitektura soc-kolektivizma prepuštena nemilici decenijskog neodržavanja pouzdano prenosi slike fizičkih i društvenih zala grada pred propašću, bili to ofucani varijeteti Кorbijevog ”ozarenog grada”, ili pak krnji beton arhitekture brutalizma, koja je danas opet svetski hit. Treće – da kada jedna zajednica potone u vladavinu bez prava, sva prava preuzimaju odmetnute društvene grupe, kako partije kao interesna udruženja, tako i klanovi, gengovi i kozanostre mafijaških vođa, pa je građanima nemerljivo važnije da prežive opšte nasilje, no da čuvaju zajedničke vrednosti ili dobra, poput svog mesta življenja. Kako zbog nasilja tako i zbog zapuštenosti grad postaje mučilište, a svakom običnom čoveku, osim vladaru i njegovim adlatusima, na ovaj ili onaj način, dopada dnevno sledovanje kazne. A sad, zašto je baš stvarni Beograd scenska pozadina jedne opšte bežanije parkurom i jednog filmskog urbsa bez logosa ipak bi bolje odgovorio sam Beson, a najpotpunije objašnjenje dao bi sigurno Patrik Gedes, da je živ.

 

Inače, u stvaranju i održavanju gradskih sredina, taj znameniti geograf, sociolog, biolog i lučonoša urbanog planiranja, kao najvažnije načelo isticao je očuvanje ljudskog života i energije, na lestvici važnosti daleko iznad površinskog ulepšavanja (superficial beautification), unapređenja ekonomskih prilika ili akumulacije kapitala. Ne postoji, naime, viši cilj gradskog razvoja i društvenog organizovanja od ljudskog života samog, a taj Gedesov stav može se čitati i sasvim lično. Ukoliko je, naime, grad takav da se u njemu ljudska energija svakodnevno i do bolesti uludo troši i rasipa, on, teorijski gledano, može biti čak naoko lep i privlačan, ali je to premalo da bi mu bilo ko žrtvovao vlastito zdravlje, stoga i samog sebe.

 

Screen Shot 2019-11-04 at 8.44.34 AM
Screen Shot 2019-11-04 at 8.46.57 AM

                                    Prizori iz filma Banlije 13 – ultimatum producenta Lika Besona

 

 

Raspričani Gedes

 

Кada bi se jednim neverovatnim slučajem Gedes našao na današnjoj Slaviji, bivšem placu njegovog starijeg sunarodnika Fransisa Harforda Makenzija od Garloka, verovatno bi pitao svog taksistu postoji li bolji put, da li su vozači uvek toliko besni, da li je njemu samom odjednom teško da diše, ili je ovde tako svima? Otkud tu fontana? A taksista bi se od duga vremena sigurno raspričao. Objasnio bi da je drugačije samo nedeljom i praznicima, i da drugog puta nema, jer se alternativni pravci već mesecima, pa i godinama obnavljaju;  da saobraćajna pravila na Slaviji niko osim njihovih tvoraca sasvim ne razume, da se teško diše jer mnogi, a posebno njegove kolege uvoze Euro 3 polovne iz Nemačke, da danima nema košave, visok je pritisak, toplane bez filtera purnjaju dim, a deponija u Vinči već mesecima gori. Ova fontana sve ređe peva, što je dobar znak, dodao bi, a dobro je i što je juče strašno smrdelo, naročito ovde, u centru grada, ali neće dok je Gedes tu, najavljuje se kiša.

 

Tada bi učeni Škotlanđanin verovatno pomislio nešto ovako: Nisam nameravao da se baš danas zaglavim u srcu patopolisa.

 

Uzgred, svojim intelektualnim držanjem, oštrom kosom, punom fuzzy bradom i crvenom leptir mašnom na beloj košulji, Gedes se sasvim uklapao u hipsterski mod Beograda na trotinetima. Svoje stavove izražavao je s takvim intenzitetom da je opčinjavao sagovornike, čak i kad uopšte nisu razumevali o čemu govori.

 

– Ljudsko postojanje, znate, gospodine – možda bi rekao – odvija se ne na mestima, već duž staza. Nastavljajući stazom, neminovno se susrećemo, i svačiji život se povezuje sa životom drugoga. Što je više staza, to je više prepletenih prediva naših putovanja. Ali da bismo nastavili putem, mesta ukrštanja tih prediva moraju biti najfinija tkanja, a ne čvorovi.

– Čista poezija – pomislio bi taksista – voleo bih da ga vidim kako raspliće ovaj čvor – a Gedes bi možda produžio.

– Grad ocenjujemo lepotom i zdravljem tog prepleta i, uopšte, na prvi pogled prepoznajemo po meri lakog fluksa, a to znači jedno: po lepoti našeg putovanja, uspešnosti saobraćanja, susretanja i razmene; uz sunce i vodu, čist vazduh, zelenilo i nebo, ono naše tkanje izrasta u cvet…

 

Кako se od tmuše i smoga nebo nije videlo nad Slavijom, izgledalo je kao da se kuvaju u pari ispod sivog poklopca.

 

– Svima su puna usta ”održivosti”, ali to je samo ”narativ”, kako se  danas kaže – nastavio bi verovatno Gedes – tobož, kitica društvene ravnoteže, ma šta to značilo, pa poveća kita ekonomskog prosperiteta, najzad ukrasna tračica ekologije i – grad je buket cveća što ne vene. Aha… Pitam ja vas, da li je važnije stvarati pametne gradove ili zadovoljne ljude?

– A Vi ste baš u Beogradu našli to da me pitate? Pa pogledajte oko sebe.

– Dakle, prosperitet otpada. Treba stalno imati na umu da energiju ne stvara cirkulacija novca, već lišće. Hajdemo dalje. Da li ovo što vidimo liči na društvenu ravnotežu?

– Ovo? Кakva ravnoteža – ovo je rat… Кakvo lišće – svud beton!

 

Umesto ”svud beton” Gedes je čuo i razumeo ”armagedon”, jer su oko njih svirale trube bar dvadesetak zaglavljenih automobila.

 

– Preterujete, ali vas razumem. Nego, jel’  ovo srce Beograda?

– Jeste – odgovori taksista.

– I kako izgleda to srce?

– Trulo.

– Znači ne važi ni drugo, a kamoli ona ekološka bajka. Grad je osnovni organ ljudske evolucije, gospodine. Кada protoka i saobraćanja nema, to je mesto sudara umesto razmene, tamnica umesto plodne bašte života. Ulicama hodaju ljudi nemoćni da ispune svoje obaveze, ostvare naume, žudnje i snove, pa im se bolje sklanjajte s puta. Čak i svaka, u načelu pozitivna namera obnavljanja trga ili ulice, u okolnostima ozbiljne involucije je apsurdna: jeste dodatna omča onemoćalom gradu. Nema tog saobraćajnog propisa niti jednačine matematičke fizike jačih od fizičkih prepreka bolesno učvorenog prostora.

– Meni kažete, pa ja živim to što pričate, svaki dan! I šta onda? –upitao bi taksista.

– Prava rešenja nikad ne dolaze odozgo – odgovorio bi tad Gedes, inače poznat po napadima na suštinu – jer su interesne grupe svagda u sukobu s prirodnom sredinom, ali građani nisu. Zato njihovo udruživanje nije samo ”održiva opcija”, kako danas zavijeno jezičare, nego nužnost samoopstanka, makar se svaki dan stajalo spram policije u borbenoj opremi.

– Eh – reče rezignirano taksista – ne znam više ni s kim bih stajao. Jedan vežbao i trčao u smogu, eno leži ko proštac, drugi godinama zalud učio, sad tera vetar kapom i plače, treći se prekjuče bacio sa petog sprata… Svi ostali su mi odavde već otišli.

– Živeli su naličje normalnih iskustava – zaključio bi Gedes. Patopolis, gospodine, naseljavaju kolonije poraženih, osujećenih, ukivljenih ličnosti. Sve su bez razlike heterotipijske, kao migranti, samo su telom ovde, dok im je sve ostalo negde tamo.  I svi oni nose isto pitanje:  zašto od ove kužne i usputne postaje praviti eutopiju – svoje dobro mesto, kada je život drugde, možda i preko života?

– Ovi što još dolaze su naivni, ne znaju šta ih čeka – duboko uzdahnu taksista. – Razmišljam o tome svaki dan, pravo da vam kažem. Pa ko ne bi želeo da pobegne? Ili da raspali u nečiju glavu – ražesti se odjednom on, pa i sam leže na trubu.

 

Za vreme ovog razgovora još ne bi prošli Slavijom. Fontana bi počela da peva, a Gedes bi se ućutao. Studirao bi goropadna lica vozača i razmenio poglede s ravnodušnom bistom Dimitrija Tucovića na belom opustelom platou kraj plastičnog banera koji je video kao bɒɿϱoǝꓭ.

 

 

Screen Shot 2019-11-04 at 3.22.00 PM
Screen Shot 2019-11-04 at 3.22.35 PM

Kadrovi muzičkog spota M. Mase No hope generation (2019) 

 

 

Stanje Beograda

 

Da grad nije samo mesto u prostoru, već drama u vremenu, taj čuveni Gedesov uvid kao da je pravljen po istorijskoj i sadašnjoj slici prestonice Srbije. Prepušten samovolji osionih vlastodržaca, obmanjivača i analfabeta umesto dogovoru građana i vlasti, osiromašen prodajom najvrednijeg zemljišta, naružen neuspelim “ulepšavanjima“, kičenjem i kičerskom svešću, prenaseljen, učvoren i infrastrukturno iscrpljen, stari Beograd se danas javlja urlikom buke i smradom. Odbija od sebe, ali na taj način zove upomoć. Proletos, glasao se nemo, bolom posečenog drveća, onda zapahom ćelijskog otpada na domaku opalih reka, danas upaljenim brdima deponije, otrovnim dimom paralizovanog saobraćaja, toplana na mazut i ugalj, kućnih ložišta. Nesuđena zelena prestonica Evrope (biopolis, rekao bi Gedes), evropska prestonica kulture, grad ubrzanog razvoja, investicija, kranova, budućih gondola i mostova na suvom, izdiše.

 

Кo zapomaže ima u sebi snage, smatraju čelnici Beograda i Srbije, te mu ne treba prvom priteći u pomoć. Bitno da je još živ, makar spolja i barem dok je njih. Preko teško obolelog pacijenta zato je navučen kićeni pokrov laži, da se ne pokažu njegovo pravo stanje i najgora ishodišta. Ali i da se ne probije logično pitanje suprotno svim zadatostima tržišno uobličenog sveta: da li su mu, kao takvom, uopšte potrebna gradilišta i svakojaki graditelji, sme li se širiti i rasti, ili je jedini izlaz da se primiri, sklupča u položaj manjeg bola, nađe formu koju mu zadaje zdravlje?

Napadani, voljeni, opevani, hvaljeni i branjeni grad-feniks, danas nema ni politiku, ni praksu ozdravljenja. Njegovi lekari radije lažu nego uočavaju simptome, postavljuju dijagnozu i prepisuju lekove. Mera poricanja istine je ubistvena, pa i za njih same. Nije prehlada, nije prolazni virus, nije ugrožena udobnost “kvaliteta” života, neće pomoći košava, ni mnogo trotineta.

U prljavom ogledalu urbo-arhitektonske drame naziru se tragični prizori patopolisa. Città malata, grad čvorova i gložnje, obespravljenih, besnih i usamljenih ljudi, faza je što prethodi città morta. Beograd je oboleo na smrt.

 

Glavinja se i kašlje u magli ispod sunca. Odlivaju se mozgovi i povijaju tela. Na merkantilnom horizontu ne postoje stanovnici, već prodavci i kupci – budući bolesnici. Nema bilo kakvog razvoja u gradu u kom će najveći poduhvat biti lečenje građana od fizičkih i mentalnih bolesti.

 

Besonov film se završava prizorom evakuisanog Banlijea 13 i odlukom predsednika države da ga uništi. Dok naselje nestaje u dimu eksplozije, le président uzdahne sa olakšanjem, govoreći da mu treba piće.

A kad smo već kod pića, evo i jednog drugog, stvarnog i veoma raspoloženog predsednika što sedi okružen pristalicama, setimo se i te upečatljive, samo naše slike. Među njima beše i nečije maloletno dete koje je mudro savetovao, malo svestan da tako savetuje i sve druge:

 

– Esi probo rakiju? Veruj ti meni, bolja je rakija od piva!

 

© 2019 Slobodan Giša Bogunović

 

Beogradski književni časopis, br. 54-55, jesen-zima 2019.