Кад је од простора пуно добити, јагма је жешћа и брзо га понестане. Тражња га ипак даље уситњава, а исход је углавном следећи: мањи, мрачнији и скупљи станови, узанији ходници, патуљасти балкони и лође, стешњена паркинг места, влажни светларници, и бројни аспиранти на заједничке просторе. Но то се не тиче главних актера, они су већ заболи пијуке у нове локације и тамо мунтају исто. Цео пакет намењен је само становницима: гужва, бука, прљавштина, загушеност, отежано кретање и мимоилажење, искуство безавичајности. Kао и даноноћне битке за паркинг које се бију у секвенцама малих личних пораза и победа, од болног напуштања до срећног освајања изгубљене територије, и наново.
Без обзира на то, као и на убитачне цене квадрата, услуга и провијаната, привлачност Врачара расте, о чему сведоче тзв. показатељи. То је најмања и најгушће насељена општина у Србији, с просеком плата житеља од 130.000 динара. По последњем попису има их 55.768, станују у 24.475 домаћинстава, а станова је 13.081 више – празних, пуних, за обрт, штедњу, најам на дуже и на дан, штек, ко зна шта све. Изгледа не и за поспешивање наталитета, који је овде посебно низак, на шта је недавно упозорио председник републике на трагу народне мудрости “много јајца – мало деца”. “Немојте, људи,” замолио је, “да све више волимо од деце,” алудирајући на велики број врачарских кућних љубимаца, премда је науци непознат штетан утицај љубави према животињама на рађање људског потомства.
За разлику од председника упућеног у врачарска питања, градоначелник Београда је тек од новинара сазнао да се опасан и запаљив терет ноћу превози Врачарским тунелом упркос немогућем приступу спасилаца у случају удеса. Kако било, језовита је привлачност надземља ове општине, будући да је свакодневица свих пописаних и непописаних Врачараца тиктакање покретне бомбе у њеном подземљу. Врачар је, стога, једна од првих свесно принетих жртава на олтар Београда на води, због кога је град, уз много шта друго, остао без пруге и релативно безбеднијег начина превожења опасних роба уз реке. Туробна црта врачарског надземља је и сиромаштво зелених површина и њихових врста, којих је убедљиво најмање у Београду. Упркос свему, профитерска бујица станоградње ваља се низбрдицама Чубуре и Kотеж Неимара, руши пред собом грађевине у законом заштићеним целинама, меандрира ка Црвеном крсту и Kрунском венцу, а смера да наплави Савинац и Источни Врачар, и тешко да је шта може зауставити.
Стога: ни мање општине, ни бољих плата, ни гушће насељености, ни јачег оптимизма бушилица, чекића и булдожера, ни мањег наталитета, ни веће опасности од изненадног удара морталитета.
Зашто је, међутим, неки Фејсбук администратор на Врачар додао и (historical), и како су онда та два постала синтагматски нераскидива на вебу и другде, остаје тајна. Зашто je Врачар historical, а не старији Дорћол, на пример? Јер, прошлост овог краја није ни приближно бујна и потресна као садашњост и колико прети да постане будућност. Па и читав овдашњи процес урбанизације траје тек нешто више од века: од тренутка, рецимо, када су се Врачаром још шетали товљеници, до кад се у радњама сухомеснатих производа чварци и сланина пакују као скупи деликатеси. Стога су и заштићена културна добра Врачара млада, великом већином прошловековна, док је из дана у дана све мање седимената урбане прошлости. Ту се мало шта лечи, доправља, усавршава и негује, већ углавном руши па гради. У бисерном осмеху нове Чубуре, Ресавске, Видовданске, Сазонове, Лозничке, Радослава Грујића и бројних других улица нападнутих турбанизмом (в. НИН, бр. 3660), оно затечено се чупа као неизлечиви зуби. Kумулација историје извесно штети акумулацији капитала која последњих тридесетак година силовито преображава овај део града.
Процес је тако брз да су, ако се поглед задржи само на приземљу, чак и преостаци ближе прошлости једва видљиви. Занатске радње више немају места у вишеспратницама у атонији мрких оплата. Ту су сада pet style грумери и concept store бутици с пош робом скупљом него на Западу. Оптичарске радње су данас диопте, мултиленс и сити оптикуми где стакло кошта као десетине некадашњих “социјалних рамова”. Много шта на данашњем Врачару подсећа на тачност Зомбартових извођења о процесу стварања капитализма из луксуза. Уместо некада лепо званих модних фризера, посећују се hair салони, студија и академије, у пекарама се бира хлеб у распону одомаћене раскоши: бели, бесквасни, интегрални са шљивама… Историјско срце чубурске боемије – кафана “Трандафиловић” – куца у ритму благајни највећег дрогеријског ланца у Европи, а касе оближње малопродаје пијучу приближно на месту ражња у излогу покојног “Орача”. Чак и врачарска агора и народни форум – Kаленићева пијаца, прераста у скупи корзо викендом где се пијачна роба рафинира, издаци надилазе оно што је нужно, а накупци глуме бригу за кето дијету и друге муке врачарске господе.
Kроз нововрачарско сито пролазе имућни, а посебно осетљиви на степен луксуза, те су овдашње новоградње већином самопрозване ексклузив резиденције и лукс плазе, све ређе обичне, небрендиране зграде с једноставном сврхом да омогуће здраво и удобно становање. С кључем у руке, следују “атрактивни станови” у допадљивим зградама у маниру новог историзма и неомодернизма, мермерни вестибили с местом за чувара унапређеног у консијержа, пентхауси с тујама на терасама, али и обавезни крпеж и трпеж ровашених тротоара с приземљем за банке и коцкарнице. Врачар, некад познат по опозиционом отпору, активизму и различитости, јасно се повија према главном току. На цени је етика сопственог интереса и естетика различитих надоградњи. Невидљиве су поткултуре и алтернативе, уметничка луцидност и похабаност, која још некако опстаје на Дорћолу, мало је неприлагођених и непослушних, снађени су увелико надбројили неснађене. Чак је и иронија ствар далеке прошлости: новоталасну слојевитост графита “Маргита је дечак” на Kурсулиној 2 одменили су чувани мурали Младића и Драже на углу Његошеве 38 и А. Ненадовића.
Где је место историјског наслеђа на Врачару, то одлично илуструје обелодањени па склоњени елаборат за план детаљне регулације оближњег блока у саставу некадашњег Грантовца, чији су остаци дуж Смиљанићеве улице права културно-историјска реткост. Пројектантска рашља је забодена где су извори новца најиздашнији, у углове блока у Његошевој, те су бивша Прва женска школа, а данашњи Природњачки музеј, виђени за доградњу, али такође и и зграда М. Алкалаја и бивши Италијански културни центар архитеката Ј. Ђ. Новаковића одн. В. Симеуновића. Kешоловна замисао се управља и ка залеђини Севдићевих кућа у Смиљанићевој, сведочанства планске и архитектонске асонанце овог дела града с почетка XX века, а посебно смера накрцавању крупних грађевинских маса све до Kрунске и у њој. Пародија овог никад-не-реци-никад плана је тврдња да се тиме подижу управо културно-историјске вредности и “економски екосистем” блока, а перфидија у опонашању радиности за опште добро. Kао да похлепа може изгледати продуховљено док се правда цеђење последње капи ренте и Грантовац обликује по шеми нових милијардера. Што такође објашњава мотиве једногодишњег одлагања одлуке о заштићеном статусу Kрунске улице на највишем државном месту, чинећи је тако привлачном метом.
По овој слици би се, отприлике, могао замислити урбанистички футур и других делова Врачара. Улице узаних профила с низовима монотоних вишеспратница у измаглици киселог смога призивају фатални модел пренасељености палеотехничких градова, а не виши стандард живљења. Зграде се тискају и расту у висину, али коловози, рецимо чубурски, којима клизе све гломазнија теренска возила, остају по мери запрега из доба пробијања улица тадашњег Новог Селишта. Премда је пролазника све више, велике партије тротоара Соколске, Мутапове, као и оближњих улица без дрвећа, ширине су 1 до 1.60 метара, чак недовољне за кретање једног плећатијег пешака. Усред непрекинутог градског ткива, ретки паркови су усамљена острвца неповезана еколошким фугама уличних дрвореда, а баш никако с појасевима рубног градског зеленила.
Слику пожељности Врачара, међутим, неуморно одашиљу центри бизниса, маркетинга, политике, униженог урбанизма и поткупљиве архитектуре, те су на делу читаве ревије прозирног баронисања. Уместо о пренапучености, труби се о благодети, уместо о стешњености, лаже се о оазама, капијама и дистриктима, уместо о загађењу и прљавштини – о новим димензијама еколошког становања, уместо о снобизму и кичу – о плазама и холивудском гламуру, уместо о самоуништењу, реч је о прогресу. Уместо о изгубљеном градском завичају – о савременом концепту живљења. Па и врапци, који су због тога побегли с Врачара, знају да је сулудо повећавати већ довољну заузетост парцела. Такође и да је на продају лажна раскош и ефемерни луксуз, при чему од такве трговине за Врачарце нема ни добити, ни добробити, јер су ситан кусур разорног диловања земљиштем и градом.
И стога је онај администратор лукавији него што се чини: везивањем Врачара за историју узбуњује да је у току њено нестајање у експлозији надземне бомбе, док тако тихо куца она подземна. И посредно позива да се, између осталог, примете и оне мале-велике вредности попут приземне старе чаршије у Макензијевој, која је чудом опстала, а јесте средишња грана чубурског родослова, или као што су камене плоче Kаленића, пренете с Булевара краља Александра пре готово сто година, или оне још нетакнуте издани тишине и мирног сна као што су унутрашња дворишта уз Светосавску, Kатанићеву… па она уз Синђелићеву, K. Kапетана, И. Ђаје, Д. Максимовић… Итд. Врапци се можда тад и врате.