blog

Frizeraji u vreme apatije

Glave u klimazonu

 

 

U maglenom spoznajnom svetu frizerskog salona, dok se lista štampa, čeka svoj red, šiša, brije, fenira ili izvlače pramenovi, – ratovi, pandemije, represije, siromaštvo, boleštine, politički raskoli i ustanci čine se beskrajno daleko

 

 

I frizerske radnje su u pandemijskom Beogradu tražile za sebe malo pravde, premda nisu imale svoje moćne državne glasnogovornike kao vlasnici splavova, kafića i hotela. Navala svetske zaraze je i njih učinila mestom pretnje i smrti.  “Želite frizuru?” vikao je pre više od godinu dana gradonačelnik italijanskog Lucera Antonio Tutolo: “Кog vam đavola to treba? Da li razumete da će kovčeg biti zatvoren? Кo će vas uopšte videti tako napirlitane u kovčegu?” Nekidan tek, u beogradskim frizernicama rad s mušterijama je olakšan novim popuštanjem mera. Izgubljena svakodnevica počela je da se obnavlja. 

Uz IT stručnjake, konsultante i ugostitelje, frizeri su među najbrojnijim privrednim delatnicima Beograda, ali se njihova privredna društva, kaže statistika, gotovo jednako često osnivaju koliko i gase. Brojne prestoničke ulice u centru i na periferiji pokazuju isto: frizeraje je svuda lako naći, premda nastaju i nestaju kao gljive. Negde su ponos susedstva, što uz uslugu naplaćuju total-dizajn svojih portala, šamponjera i stilizovanih ogledala, a gdegod su tek klepeži kraj trnovitog puta ka pristojnom životu. Danas su veoma retki oni nasleđeni, čija se davna modernost brižljivo čuva i danas, poput Obešvinog u Кralja Petra Prvog. U ponekom još stoji čak i frizerska hauba za sušenje kose, iz koje se s novom frizurom grabilo novo vreme, lučile se nove prilike i podsticaji. Instrumentarijumi modernih frizerskih radnji – ručne prese, fenovi, stajleri i figaroi izgubili su tu vremeplovnu no i futurističku moć da se iz prošlosti stupi pravo u budućnost, već i samim nestankom ubedljivog mašinizma haube. 

Кakvi god da su, premda oživi poneki butik ili hair studio, mahom su svi beogradski frizeraji, barem imenom – saloni. I najskromniji među njima, već samom tom reči priziva otmenost, a doziva birane i povlašćene, kao u doba markiza, što se jedva odbija. Stoga ne čude signali građanskog glamura u njihovoj unutrašnjosti, kakav starinski luster, usamljena stilska fotelja ili vaza s cvećem. Samo dozivanje, međutim, često učini da u svoj enterijer prime delić res publica, sve s čarima komšiluka, i postanu kamerna mesta susretanja i razmene. Osim što su radionice praktičnog umeća, pa i kreacije, tad su i svojevrsne čuvarkuće susedstva i izumirućeg života malih zajednica, gde povezanost s drugima sve češće traje koliko vožnja liftom do stana, koji je svaki svoja tvrđava. U toplom vazduhu prijatnih mirisa lako se razveže jezik, komuniciraju iskustva i vesti, predaje verbalnim doživljajima. U tim zbiralištima poput omalenih foruma, kada su prava, društveno se prepliće s privatnim, a intimno postaje javno. Površnost i bezazlenost te komunikacije je, međutim, kao i u davno vreme, salonska. U maglenom spoznajnom svetu frizerskog salona, dok se lista štampa, čeka svoj red, šiša, brije, fenira ili izvlače pramenovi, – ratovi, pandemije, represije, siromaštvo, boleštine, politički raskoli i ustanci čine se beskrajno daleko.

Кao i neverovatno umnožene drogerije, koje i najprljavijim ulicama Beograda postojano pronose ideale čistoće, i frizeraji su odgovor na rastuću glad za proizvodnjom, regeneracijom i reinvencijom pojedinca. Sve manje su to klasične frizernice i berbernice, a sve više ogledalska mesta samoproizvodnje, preoblikovanja i nadgradnje. Od teretana se razlikuju po tome što ne iziskuju vlastiti trud, što se opiru formulama samotorture, koje su se primile među mladima, sredovečnima i vremešnima. Ne samo uz pomoć makaza, i “mitologije supstanci” (R. Bart) – mirišljavih ulja, šampona, balzama, tonika i losiona – u ovim se salonima oživljava, hrani, hidrira i stimuliše, tuđim rukama budi lepota i potpiruje mladost. U njima sleduju minuti sedenja, a ne delanja kao mučenja zgibovima i propadanjem, kao trpljenja uz dijete i post, trčanja po trakama ili zagađenim ulicama. Tu vlada šarena kultura hedonističke omame, za razliku od sive meritokratske i trudbeničke; stoga i suštinska ravnodušnost prema svetu van sebe, gde se od svoga značenja prazne društveni i pune privatni ciljevi. Jer radost je, smatrao je Spinoza u svojoj definiciji afekata, čovekov prelaz od manjega većem savršenstvu, a upravo tome pomažu ove ulične manufakture, ma koliko sićušne i kratkoveke bile, i gde radosti, izvesno, ima.

 

 

  • FB strana Frizerko-berberska radnja Zoran Obešva

Uređeniji od državeКakogod nejasne individualne želje dočekuje tu jasan institucionalni red, sled postupaka i odlučnost oročene realizacije, sve ono što manjka rasturenim državnim ustanovama, metiljavim javnim politikama i lažnim koalicijama

 

 

Postoji dabome i bojazan da frizura ne ispadne kako treba, te je frizeraj pozornica preinačenja i drame u vremenu, a frizer osoba od prekida. Ishod ipak nikad nije graničan, kakav može biti posle posete lekaru, loša se frizura ispravlja, a kosa nanovo izraste. Кakogod nejasne individualne želje dočekuje tu jasan institucionalni red, sled postupaka i odlučnost oročene realizacije, sve ono što manjka rasturenim državnim ustanovama, metiljavim javnim politikama i lažnim koalicijama. Za pola sata, dva ili tri konkretizacije, mušterija izlazi promenjena, jer su frizeraji jasne teleološke, ali i demokratske ustanove, gde razmena mišljenja i dogovaranje daju najbolje rezultate, premda vlasnik makaza ima izvršnu, često i sudsku vlast. Njamu se glava poverava da je preporodi kako u ravni društvenog prihvatanja tako i samopoimanja. Deluje površinski, ali i dubinski ukoliko se novi izgled primi, a vlasnik new look-a u njemu bolje snađe nego u pređašnjem. Doba rodnih varijeteta i nestalnih profesija, doba zavođenja, samoeksponiranja i potrage za sobom, od frizeraja čini pouzdanu radionicu savremenih identiteta. Još važniji postaju u današnjici of i onlajn menadžmenta vlastitog čuvenja, ugleda i uticaja. Vrednosti individualizma neguju se u tim ateljeima kultivacije i beatifikacije, proizvodnje vlastite posebnosti, prerušavanja u drugog ili potrage za identitetom u sebi. U njima se nazadno obrće u napredno, divlje u pitomo, a demode u šik. U stolici, s portiklom oko vrata, svako tu može zatražiti instant posebnost. Istina, prolazni talasi mode, a nadasve trijumf starlet-estetike i etike, te odlazak mladih iz zemlje, stoga i uočljivi nestanak avangardnih potkultura i koloritnih uzora, unificirali su mnoge ovdašnje glave.

U doba dostave i poručivanja iz daljine, frizeraji obećavaju i blizinu. Tu se neguje umirujuća moć dodira, i preko češlja i makaza vlada milinom koja se spušta niz leđa. Ako je povrh toga glas frizera pun razumevanja, ili je dobar slušalac, on lako doseže i terapeutski vis. Ne samo zahvaljujući fizičkoj bliskosti, tu se katkad podstaknu struje unutrašnjeg života pa odnos zađe u ispovednu ravan. Ako je seansa uspešna, odatle se izlazi kao iz kao kakve priručne, narodne institucije prve laičke psihoterapeutske pomoći. No, pre toga treba platiti, a budući da frizeraj još živi u predelima fiskalne slobode, mušterija se ne očituje brojem računa, već svojom celokupnom pojavom, ponašanjem i vladanjem stvarnim novčanikom. Još samo ove godine, doduše, dok ne zaživi vladina uredba o onlajn kasama, iz njega će se vaditi danas sve prognaniji darak, bakšiš, i negovati fenomen razmene emocija papirnim novcem.

U prenaseljenom Beogradu drskih nadgradnji i prigradnji, opetovanih rekonstrukcija, zakrčenja i zagađenja, i, opšte uzev, protegnute muke i nevolje, dragocene jesu sve oaze vedrine, sve radionice obnavljanja i preporađanja; tim više one posvećene skladu i lepoti. Neobično množenje frizerskih radnji, salona lepote, drogerija, ali i kockarnica i kladionica, odslikava, međutim, ne samo konzumeristički bum stvarnih i izmišljenih potreba, već društvo u bekstvu od aktivizma, bunta, žrtve, kamoli revolucije. Život modernog čistunca i čistunice pomeren je, zajedno s njihovim idealima, iz društvene u privatnu sferu, te se oni bezvoljno kreću ravnodušni spram istorijskog vremena, svih njegovih nedoumica, izazova i sukoba,  a najradije u virtuelnim prostorima subjektivne ekspanzije i samoprodukcije. Fizički se mogu naći tamo gde se mnogo šta pravda umorom, nostalgijom, potrebom za predahom, isceljenjem, obnavljanjem i unutrašnjim preobraženjem, i gde su ponuđena rešenja načelno terapeutska. Jer, ko ili šta bi ih moglo ubediti da je nešto važnije od njih samih? Čak ni pandemija koja upozorava da su tek obesna čestica u prirodi, a ne njeno središte i razlog. Izmoreni radom od kuće, sada su zapeti da na tobožnjem iskraju svih talasa korone pod hitno nađu Panekeju, boginju izlečenja, zajašu morski talas i obnove svoje iscurele baterije. Na poziv da se postaraju o kakvom zajedničkom dobru, bio to komšiluk, drvo ili država, glavu će radije staviti u klimazon. Svoj neizlazak na izbore pravdaće blejom i besplatnim manikirom u “Ušću”. Umesto da se čemu priključe, s nečim povežu i kome pomognu, unapred smoreni traženim naporom, lica će podmladiti plazmom. Makar iz salona izašli s ranama i podlivima, jedva živi, kao posle oružanog ustanka.

Nedavno istraživanje “Crte” pokazalo je da bezmalo dve trećine punoletnih građana Srbije (68%) u proteklih godinu dana nije pregnulo da reši bilo kakav problem u svojim zajednicama, premda u isto vreme gotovo 40% Beograđana i Vojvođana drži da na rešavanju njihovih nevolja ne radi niko. U Srbiji se projekat odumiranja po vlast opasnog “mi” dovršava atomizovanjem društva i izgradnjom ”psihološkog” i traumatizovanog pojedinca, koji je svoj život prepustio onima koji probleme ne rešavaju. Ono što mu je još od strasti ostalo namenio je bekstvu od loše stvarnosti. Živost stoga tek izvesno pokazuju mesta gde on tu stvarnost bezuspešno popravlja korekcijom sebe samog ili nadom u povoljan ishod kockanja.

To što će jedan tekst kao što je ovaj biti uzaludan nije ništa novo, ali ako beskoristan bude i znameniti opozicioni “rad na terenu” pred nove izbore, to je ipak dosta gore. A biće, ako se ne uoči sva važnost radionica samoproizvodnje, mišića i lakog dobitka, prevashodno zato što je u njima najdubljim korenom učvršćena društvena apatija, a s njom i princip nesmenjivosti vlasti.

 

НИН, br. 3678, 24.6.2021.

© 2021 Slobodan Giša Bogunović

Feljton o turbanizmu

Od trenutka kad su prvi kupci organizovane turističke ture u iznajmljenom vagonu Tomasa Kuka 1841. kročili na tlo Lestera, do onog časa kad je Džastin Biber smaknutog šorca preko trenerke plesao pred vodopadom reke Fjatra da svojim novim spotom zazove milionsku hordu turista i posredno uništi tu ekološki ranjivu tačku Islanda, minulo je tačno 178 godina turizma u današnjem smislu. Za to vreme, s malim i velikim novcem, koje vere, boje i nacije bili, turisti, mamurni i trezni, prošli su nebrojeno puta uzduž i popreko zemljinim šarom. Nikada se, naime, tokom svoje istorije čovečanstvo nije toliko kretalo i premetalo. Leteli su nebom, brodili okeanima i splavarili rekama, osvajali planinske vrhove i u skijaškom strmoglavu jezdili padinama, išli u šoping, tiskali se u noćnim klubovima, pred muzejima, slikama i građevinama, a najradije se sunčali na toplom pesku i za sobom za prošlost i budućnost svuda ostavili tragove svoga boravka. I to ne samo kao običan svet na odmoru, ni kao veliki avanturisti ili istraživači na Vinkelmanovom tragu, niti kao Benjaminova tumarala, ni kao puki znatiželjnici, hedonisti, rekreativci sportisti, snimatelji i notari privatnog života, niti samo kao nadahnuti putopisci i fotografi gradova, otoka, mora ili planina, kulturni ambasadori, influenseri i storiteleri društvenih mreža, ni kao kupoholičari i vikend-alkoholičari, digitalni nomadi i paradajz-turisti, ni kao arhetipski varvari i potencijalni vandali, već kao sve to skupa, ujedno i u paketu,  all in one, alles in einem, todo en uno, tout-en-un, tutto in uno.

 

  • versaj

Turisti u Versaju 

 Photo: pryzmat/Shutterstock.com

I Turista i prostor

Premda se turista od turiste razlikuje, on svuda ima prepoznatljivo lice.

Ipak, odavno on ne podseća na dobrodušnog i pupastog tvrdicu, Kolumba iz Jagodine Jovanču Micića, koji je, nesklon avanturama, jednom obišao globus sa srećkom Norveškog međunarodnog saobraćajnog društva, ne znajući šta će ga na tom putu snaći. Danas posvuda nastupa jedan drugi i drugačiji – samocentrirani hedonist, narcisoidni uživalac u mahom režiranim i predvidivim događajima. To nije Nušićev Jovanča koji se namučio da se u tuđini snađe pa, vrativši se, odlučio da se nikad i nikud više ne zaputi, već onaj što se po povratku već sprema za novi put. Jer tamo, daleko od kuće, dobrodošao i svuda kao svoj na svome, zna da će se njegovim željama svet povinovati. Spreman je da plati svaki minut svog oporavka od svih beskrvnih i napornih minuta svoga prekogodišnjeg rada. I svoju zajemčenu dokolicu suprotstavi svemu što mu ciklično ponavljanje obične svakodnevice oduzima. 

Pošto mu je vreme kratko, cilj mu je da se što brže preveze, da što više vidi i doživi, da zipuje razdaljine i mesta, ukuse i mirise, saznanja, pojave i ljude; te da, sišavši s dosadne crte života i uzevši drugu prirodu, nabrzo ugrabi iskustva i zadovoljstva, odgovoran nikome do sebi. Tad guta kilometre, plaća ture, vodiče, skipere i ski-pasove, začas preobražen iz papučića u stokuću, iz činovnika u arhetipskog lovca koji izjutra puca, u podne jedri, a popodne se njiše nad provalijom ili u nju skače. Jer da bi bila što vrednija, ispunjenija, njegova dokolica mora biti tim šareniji spektakl, bolja igra i uzbudljivije bekstvo, po crti univerzalne vrednosti Velikog raspusta, u civilizaciji, kako je utvrdio još Edgar Moren, gde su se velike transcendentalne vrednosti i inače raspale u prah.

Model tog uživaoca na raspustu, strukturisanih i zagarantovanih doživljaja, posredno i neposredno određuje izgled svih mesta njegovog boravka, te se turizam ubraja među urbanotvorne sile. Za relativno kratko istorijsko vreme turističkog dinamizma mnogi gradovi, naselja, sela i varošice, na kopnu i usred mora, upodobljeni su i upodobljavaju se kulturno-antropološkom modelu turiste. A on je i jedna prisutnost, i jedno iščekivanje. U zavisnosti od godišnjeg doba njegov se entitet menja, u sezoni on je telesna emanacija punih džepova i opipljivih strasti, u vansezoni – tek apstraktum u najavi. Tada je jedno dozivanje i vabljenje, gotovo duhovna orijentacija, rentijerska čežnja na horizontu očekivanja – ali utoliko mera prostora i stvari, njihovih proporcija i detalja.  Prema trajanju njegovog boravka, prema veličini njegove grupe, njegovim navikama, zahtevima, pisanim rivjuima, menjaju se opštinski i državni propisi, proširuju se šetnice i parkinzi, apartmani i lokali, nadziđuju kuće, umeću stolovi i kreveti, dekorišu pročelja, firmopišu table i kite balkoni, u širinu i visinu diže se ladanjska arhitektura rizorta, vila, hotela i kafana, a kada ode, sve se raščini u tužnu realnost, u zamrznuti hronotop i sablasno prazne prostore čekanja.

 

  • Šarm El Šeik, Egipat, 2016.
  • luvr

Šarm el Šeik; Luvr

       

A da bi istražio što još nije ili ponovio što već jeste doživeo, makar to bilo i na najudaljenijoj tački planete, turista je najpre “potrošač razdaljina”, a potom konzument i korisnik prirodnog bogatstva određenog mesta, uključujući i njegovu lepotu. Stoga se njemu ne sameravaju samo turističke mikrolokacije, varošice, gradovi i regioni, već i čitava planeta, jer je ogroman potrošač neobnovljive energije, a to se, štetnim posledicama, već uveliko preliva van uskog domena njegovog ličnog zadovoljstva i uzdizanja. Da li avionom s pet zvezdica, kruzerom preko sinjeg mora ili iza okuke na biciklu, retko gde on on dolazi sam, a gde ga je više – tu je po pravilu lepote manje. Svojim prevoženjem i svojom brojnošću ugrožava, na kraju i poništava tu lepotu, pa su, paradoksalno, danas najlepša turistička mesta – ona bez ili s malo turista.

Masovni turizam, naime, iako ima blagotvorno dejstvo na privredu, interkulturnu razmenu, doživljaj i mitologiju sreće, zbog čega postojano nosi pozitivna značenja, ima i niz negativnih. Najčešće počinje otvorenim sukobom sa staništima životinja, nastavlja se komercijalizacijom nasleđenog prostora, iscrpljivanjem i degradacijom podzemnih voda, zemljišta i vazduha, a završava se svakojakim zagađenjem  – bukom, plastikom, otpadnim vodama. Budući da karbonski otisak turiste vremenom postaje sve dublji, u rajskim slikama njegovog uživanja naziru se prizori potrošačke samoživosti, nesavesnosti i svemoći, a humanistički ideal o čoveku kao meri stvari (homo mensura) i računici homo economicus-a, nije vedar, već pronosi i letalnu pretnju. Zadovoljenje opštevažećih kriterijuma gratifikacije turiste ugrožava spomenike prirode, ali takođe i spomenike istorije i kulture, ugrožava raznolikost, autohtoni pogled na svet i ekonomsku samostalnost društvenih zajednica, a brojna mesta, uveličavanjem građene sredine po oveštalom kalupu, lišava osobenosti, regionalne i lokalne autentičnosti, te čini da su jedna drugima nalik. Premda njegovo delanje društvu donosi ekonomsku, a njemu ličnu dobrobit, ono je besumnje ujedno i rđavo (grčki κᾰκός, kakós), pa je turista, već i samom prirodom savremenog turizma, vrsta zlodejanca, “kakosa”. Potencijal štete, koje uglavnom nije svestan, tim je veći što je njegova rasprostranjenost tolika da prebiva u svakom od nas.

II Turista u Beogradu

Godine 1936. Beograd je i zvanično proglašen za turističko mesto. S razlogom, jer slika u očima Drugog bila je tad laskava: njegovim su noćima stranci pevali čitave pesme, dok mu je evropejstvo počinjalo od Železničke stanice, a završavalo se u najzabačenijem kvartu njegovom, barem po sudu T. Atanasiadisa. Tom grčkom publicisti Beograd se činio jedini grad na Balkanu koji je “sto na sto Evropa”: čist, osvetljen, iznutra organizovan. Međutim, u potonjem turističkom mapiranju kako Srbije, tako i prve i druge Jugoslavije, bio je tek jedno u nizu zanimljivih odredišta.

U XIX veku, kad je ovdašnji turizam i rođen u doba kneza Miloša, iz Beograda se polazilo na odmor u lekovite banje, učestalo putovalo “šetnim” vozovima, brodovima i automobilima, od 1928. i avionima na omiljene turističke tačke širom zemlje. Narativ o njegovoj turbulentnoj istoriji postajao je uverljiv tek na Beogradskoj tvrđavi i u skromnim zaostacima turskog nasleđa Skadarlije i Varoš kapije, te se turistički Beograd više uzdao u svoju sadašnjost i modernost, u bogat kulturni i trgovački život, u to vreme naprednu i elegantnu arhitekturu, brojne restorane i udobne hotele. Bolje nije bilo ni u socijalističkom društvu, kad je zaživelo zajamčeno pravo radnika na plaćeni odmor, raskriljen po brojnim odmaralištima druge Jugoslavije. Ostao je važna i posećena, no ipak prolazna stanica na rutama koje su strancima ubedljivo preporučivale jugoslovenske turističke kancelarije otvorene u Frankfurtu na Majni, u Beču, Cirihu, Parizu, Rimu, Londonu, Stokholmu i Njujorku. Mnogoljudni centar s težištem u izgradnji po preporukama Atinske povelje, sa stanovanjem kao primarnom funkcijom u novom gradu bez trgova i sa starim gradom bez onih pravih, privlačio je nakratko svojim sajmovima, konferencijama, sportskim dogadjajima i muzejima. Nije dosezao zadivljujuću slojevitost vidljive kulturne baštine regija čiji je prestoni grad bio. 

Stoga je turista brzo kretao tragom prirodnih lepota druge Jugoslavije, posebno ka letovalištima na moru, gde su ga, srasla s pejzažom i u ritmu kaskada, dočekivala autorska dela novoizgrađene turističke arhitekture. Usput se, kao retko gde, mogao odazvati pozivu praistorijskih nalazišta, antičke i helenske spomeničke baštine, pa i one vizantijske, romaničke i gotičke, i na putu ukrstiti utiske kako o narodnoj arhitekturi, srpskim manastirima, turskim džamijama i mošejama, tako i o baroknim dvorcima, palatama venecijanske gotike, crkvama i fontanama duž nove Jadranske magistrale. 

 

 

  • vodic1

  • ugljen1
  • Hotel Cavtat
  • avioreklama

Zlatko Ugljen, Hotel Vučjak, Jahorina (1984); Slobodan Milićević, Hotel Croatia, Cavtat (1973); Avio-reklama

 

Posle ratova u Jugoslaviji izoštrio je Beograd samosvojnost svog turističkog imidža, ali igrom slučaja i mimo plana, napustivši etatizam uređene turističke politike. Štaviše, iz godine u godinu raslo je u svetu čuvenje o jednom balkanskom gradu na živopisnim rekama, teške prošlosti, ali lakog i jeftinog provoda, gde, nasuprot neuzbudljivoj gradskoj obdanici nesputano caruje “volja za noć”. Za razliku od predstava Beograda, one međuratne, o dominantno evropskom ambijentu, i one poratne o željenom centru administracije, kulture i privrede, tu novu sliku prestonice internacionalni turizam promotivno je svrstao u egzotični zov Orijenta. Posle građanskih ratova i NATO intervencije u Jugoslaviji lako je bilo vaskrsnuti mit o središtu izobličene stvarnosti ovde, na Balkanu, daleko od racionalne kulture Zapada. Koloritna i egzotična, uz ambivalentne mirise reke, zaigrala je noćna turistička ponuda mimo osnovnih estetskih predilekcija, no i preduslova bezbednosti. Zaljuljali su se splavovi na praznim buradima, ta ratna posvojčad gostioničarskog preduzimaštva, i osvežilii mentalnu kartu u kojoj Beograd samo geografski pripada Zapadu. Bolji se dokaz “orijentalne drugosti” i nije mogao naći od haotičnog klepeža raznorodnih kućica i kuća u previsokom i pregustom nizu, koji su tek pojedinačnim izuzetkom ulepšali savsku i dunavsku obalu, a u celini je nagrdili, sve s nakupljenim rečnim otpadom, izlomljenom kamenom ogradom šetnice i pogledom na stari Beograd.

 

  • IMG_4394
  • IMG_9069
  • IMG_4404
  • Splav
  • IMG_0141

       1 , 2. Beogradska tvrđava i Saborna crkva sa Ušća  3. MSU sa desne obale Save 4. Unutrašnost splava na Savi; 5. “Fasadni” niz splavova

       

Upravo takva, leta 2019, prestonica Srbije je silazila na reke, svetleći “balkanskim” sjajem, ali od Zapada nagrađena atributom rezilijentnog grada koji se od svojih bolesti i istorijskih potresa, a najpre nasleđa večne “kuće ratova” lagano oporavlja, između ostalog zahvaljujući opojnom noćnom životu. Pred svetsku zarazu, premda bez glavne železničke stanice, sa očajnim javnim prevozom, sva iskićena, prenaseljena, zakrčena i zagađena, čak je gorela besanicom city break turizma. Tokom dana, delić svoje turističke zavodljivosti crpela je iz takozvane ruin porn naslade svedočanstvima NATO bombardovanja u centru grada, te iz banalizacije fenomena kolektivnog stanovanja u arhitekturi novobeogradskih blokova, koju su turistički vodiči rado prikazivali gledajući kroz distopijske naočare komunističkog totalitarizma i estetiku devastiranog. Zbog velike potražnje, pojedini žitelji osetili su se i kao privatjei, doduše osiromašeni nastavljači tradicije krupnog rentijerstva međuratnog Beograda. Uostalom, kad se javni prostori saobražavaju turisti, kada je već nemoguće drugačije zaraditi za život zašto ne unovčiti privatnost? Kao i 1937, kada je ponestalo smeštaja za brojne posetioce novootvorenog Sajma te se noćivalo u privatnim stanovima, tako je i sad, kako je ko mogao, kuće i stanove ispraznio, pa i od starijih ukućana, pretvorio ih u “smeštajne jedinice”, okrečio, uredio i fotografisao, i predstavio na sajtovima zaokružujući stavke o liftovima, interfonima i kablovskim vezama. S čilim turistima, sklonim piću, brzoj hrani i kratkim vezama Beograd je poživeo rentijersku bajku o stanu na dan. Samozavaravalo se i pametovalo da se gostima dobro naplaćuje obostrano prihvaćen simulakrum prijateljske usluge ili pak osećaj autentičnog življenja u gradu, ali se najpre prodavala vlastita duša, još živa u ustupljenim bračnim krevetima i zveckanju porodičnog posuđa.

Kovid 19, međutim, zaustavio je i producente i konzumente turizma, a život na trgovima i ulicama zamenio je lokdaun. Kao i urbana naselja širom sveta, Beograd je 2020. stao, obnažio se, pokazao svoj jad i ponos. Bez ljudi, njegova arhitektura je prepuštena gradskoj fauni i flori, zvezdanom nebu i čistom vazduhu, a nadasve čudesnom miru, koji je bio i blagodet i jeza.

No samo kratko vladao je opšti žal za iščezlim turistima dubokog džepa i još dubljeg karbonskog otiska. Za razliku od opreznih zemalja na zapadu Evrope, slobodan ulazak u Srbiju je brzo dopušten bez testiranja na bolest. Krajem novembra iste godine američki magazin Forbs je preporučio da se ne propusti poseta širom otvorenom Beogradu, “koji ne samo da je pun arheoloških iskopina, već ima i ‘živahnu scenu’ za ljubitelje hrane i pića“. “Privreda mora da radi”, objasnio je u jeku zaraze praćene strahotama domaćeg zdravstva član Kriznog štaba za borbu protiv epidemije svodeći privredu na žilavo i živahno hotelijerstvo. “U Beogradu imamo skoro 50 odsto popunjenost hotela, a u centru grada 80 odsto”, kazao je ponosno on. Iskreno se nadao da će se brzo, još jačim i luđim zamahom, svet ponovo vratiti u kolotečinu industrijske kolonizacije turizmom, s novim hordama u postepidemijskom, još nezaboravnijem provodu.

Ali premotajmo još nekoliko prizora unazad, kad su se, bez imalo svesti o posledicama, smišljali načini da se gostoprimljivi Beograd prinese “kakosu” kao žrtveni dar.

 

III Razglednice iz Beograda (2012-2021)

 

Prizor 1. 

 

Potencijalni gradonačelnik Beograda na izborima 2012. plovi brodom s bivšim gradonačelnikom Njujorka. Zagledani su u prostor između starog Savskog mosta i Gazele, ali je bivšem gradonačelniku svejedno šta vidi. Šta god video rekao bi isto, jer je to smislio i pre dolaska u Beograd. Od poređenja s trgom u Njujorku nije odustao ni kad je uočio široko gradsko polje s redovima železničkih šina i pokojom prizemljušom, pa je rekao: 

“Kada sam ja postao gradonačelnik, ovakav je bio i Tajms skver. Leglo kriminala, narkomanije i pornografije. Investirali smo nešto javnog novca, napravili partnerstvo sa velikim kompanijama i došli do toga da je Tajms skver danas centar Njujorka, a mnogi kažu i centar sveta.” 

Kandidat za gradonačelnika Beograda je ćutao i sijao od sreće, premda je njegova stranka za svaku izgovorenu reč bivšeg gradonačelnika platila hiljade dolara. Zbog toga je očekivao da čuje i ono glavno. “Sređivanje priobalja napraviće veliku promenu Beogradu”, poentirao je bivši gradonačelnik, “dovešće mnogo više turista, poslova, investicija. “Beograd na vodi” je tačno ono što je potrebno Beogradu i Srbiji,”  zaključio je i sa zadovoljstvom pogledao u kandidata za gradonačelnika.

“Za mene je pravi vođa onaj koji ima velike snove,” rekao je, “koji sanja o velikim promenama i kako to da ostvari, koji ima nos da to i uradi”.

Kandidat se tad nekako izdužio od ushićenja. Pošto je u tom trenutku vetar na brod naneo mirise obližnjih ispusta kanalizacije čitavog jugozapadnog Beograda, njegovi nosni receptori odlučno su odbili da prime takvu informaciju. Isto se dešavalo i s receptorima bivšeg gradonačelnika, ali su razlozi za to bili drugačiji. Znao je da je ovde sad i više nikad. Informacija je ostala neobrađena. Obojica su iskreno i intimno verovali da rešavanje problema odvođenja i prečišćavanja otpadnih voda nepotrebno zaustavlja ekonomiju i na svaki način ograničava razvoj grada.

 

 

đulijani

 

Prizor 2.

 

Otkako je polovinom 2014. svečano otkrivena maketa “Beograda na vodi” (BNV), gradska sekretarka za privredu o njoj nije prestala da mašta. Sve joj se činilo i kao avantura i kao romansa kula lucidnog imena “Kula Belgrade”, bele jahte, čarobni oblakoderi, tirkizna i mirisna voda Save. Nekako u to vreme snove su joj pohodili neki bogati i preduzimljivi ljudi, izvajanih tela u tesnim sakoima i uzanim pantalonama od listera. Toliko živi da su joj se priviđali i na javi, najučestalije početkom radnog dana. Zato, kad je u leto 2016. davala intervju jednom lokalnom mediju, koren reči “investitor” upotrebila je četiri puta već u prvoj rečenici:

“Mi smo u stalnom kontaktu sa brojnim investitorima koji žele da investiraju u Beograd i intenzivno radimo na stvaranju povoljne investicione klime i na privlačenju što više stranih investicija.”

Budući da je u to vreme maketa Bnv-a, koju su zvali masterplanom, bila jedna od najvećih investicija, novinarku je zanimalo i šta to nedostaje Beogradu da bi upotpunio sebe kao vrhunski, tj. top-turistički grad Evrope. Sekretarka nije imala dileme šta će to upotpuniti, a, pravo govoreći, trajno uveličati nedostatke Beograda: 

“Projekat ‘Beograd na vodi’ je velika šansa za grad, za domaću građevinsku industriju, privredu i sve prateće industrije, a posebno za turizam i razvoj grada u priobalju. Beograd će zahvaljujući ovom projektu postati regionalni centar, turističko središte jugoistočne Evrope, a Srbija zemlja koja privlači najveći broj investitora i turista u regiji. […]  Takođe intenzivno radimo na razvoju nautičkog turizma i stvaranju boljih uslova za prihvat turista koji Beograd posete velikim brodovima, kruzerima.”

 

i. bezarevic

Prizor 3.

 

O prihvatu turista iz kruzera razmišljao je i direktor kompanije “Beograd na vodi”. Šta je važnije – megabrod ili Stari savski most? pitao se. Ako je most, kako li će kruzeri prolaziti ispod njega? Sme li se taj apsurd dopustiti uopšte? Ipak, nisu ga skolile ovakve misli, na njegovom zabrinutom licu pojavio se smešak. Upravo je čitao šta mu je pripremio njegov PR tim, pre no što će objavu razaslati medijima. Veoma ga je obradovalo što je u tri rečenice upotrebljeno tuce engleskih reči. 

W Residences Belgrade će pružati uslugu Whatever/Whenever®, pisalo je u objavi, i stanari će, kao u hotelu, imati šta god žele, kad god požele. Vlasnici naših brendiranih W stanova, vezu s rekom ostvarivaće preko jedinstvenog rooftop koncepta sa infinity bazenom i barom na vrhu zgrade, a uživaće i u prostranoj Away Spa, kao i u FIT gym iskustvu. Uz sve to na raspolaganju će im biti i usluga W insider-a koji obezbeđuje pristup najaktuelnijim mestima za koja se još ne zna.” 

Direktoru su se tad već usne mrdale same, jer je i sam osećao energiju W brenda. “Energija našeg brenda,” čitao je on dalje, “slavi beskrajnu glad za otkrivanjem šta je to novo na svakoj destinaciji, za tim da se vidi više, oseti više, ide dalje, ostaje duže!

Jer vlasnik naših stanova zahteva vrhunski standard kvaliteta i prvoklasnu uslugu: on je ljubitelj dobre muzike, mode i dizajna, zdravog života i aktivno provedenog vremena, a istovremeno voli ekskluzivna WOW iskustva.” 

Iz svoje kancelarije direktor je upravljao pogled ka W Residences Belgrade. Tamo još nije bilo ničega, ali čak i ideja informativne logistike koju će obezbeđivati W insider činila je zgradu tako realnom. Čuo je da će vrsni arhitekti oblikovati njenu spoljašnjost u duhu popularnog eks-JU brutalizma svetski promovisanog u Muzeju moderne umetnosti u Njujorku, ali sa stilskim osloncem na arhitekturu Državne štamparije Dragiše Brašovana. A i ovo mu je napisao njegov tim: “U enterijeru će se ogledati kulturno nasleđe Beograda i Srbije, jer je savremena dizajnerska interpretacija nadahnuta tradicionalnim beogradskim kafanama i čuvenom beogradskom boemštinom.” 

Ovo spajanje nespojivog u bratstvu turizma i kiča, taj slatki, a tako dopušteni zagrljaj profita i neukusa u doba korone, ta sloga hotelske arhitekture i estetskog populizma, poznati su direktoru. U takvoj arhitekturi-hibridu on zamišlja mnogo hibridnih vlasnika hibridnih stanova odnosno hotelskih apartmana. To su srećnici s beogradskom adresom, koji će uživati rajsku slobodu režima šta god-kad god, po meri VAU iskustva. Ne samo bogati, već vazda zdravi, aktivni, naslušani, obučeni à la mode, ujedno turisti, ujedno stanari, pre podne možda menadžeri ili digitalni nomadi, uveče sigurno boemi, čiji se svakodnevni doživljaji ravnaju doživljaju pet zvezdica. Za njih je stanovanje večno trajanje luksuznog turizma. 

Direktora su stvarno dokačile ove marketinške udice, i njegova misao odjednom domašuje spoznaju da bi takav uopšte trebalo da bude i idealan život, idealnog čoveka. Beograđanin hibridni što svakodnevno doživljava svu punoću života turiste. Preneće taj svoj dragoceni uvid bivšem kandidatu za gradonačelnika, potonjem premijeru, a sadašnjem predsedniku, čim ga vidi. Nije važno što on to sigurno već zna, jer se svako veče vozi gradom i gleda šta treba da se uradi, i svakodnevno oblagorođava zemlju svojim dejstvima. Takav bi trebalo da bude i grad, reći će mu. Za takvog čoveka. Takav je i naš BNV, proizvodi lepe doživljaje, ugađa korisniku, čini ga savremenim, savršenijim, uzdiže, a nas toliko obogaćuje. A kakav je grad, i ideja o gradu, takvo će biti i društvo. I država! Belgrade Waterfront nije propaganda, to je Srbija!

Rešen je da pre no što se u W Residences Belgrade usele konzumenti VAU iskustva učini sve da se stavi ad akta nedopustivo tandrkanje obližnjeg starog Savskog mosta.

 

  • W Residences

Konzumenti VAU iskustva na krovu W Residence Belgrade (projekat)

 

Prizor 4.

 

Prođe još jedan dan, razmišljao je bivši neuspešni kandidat za gradonačelnika Beograda, a sada premijer. Klizio je glavnim ulicama Beograda u večernjem zatišju posle saobraćajnog kolapsa. Bio je maj 2017, vreme njegove transformacije iz premijera u predsednika, dan kada je medijima poverio dugo čuvanu tajnu. “Često sam se s gradonačelnikom uveče zajedno vozio po gradu i gledali smo šta gde treba da se uradi, pa to popravljali,” poverio se.

I evo ga sad na tom zadatku, jer on ne laže. Sedište ga udobno greje, možda i masira, pa draži na prijatnosti svake vrste. Zbog silnih napora u toku radnog dana, i u toku radne noći, san mu pada na oči, ali ga smesta razbuđuje lepota BNV-a. Lepota, dabome, ali još više ružan poraz onih koji su verovali da ona nije moguća. Premda je to dete bilo začeto na izgaženoj postelji zakona i planova čitavih generacija arhitekata, urbanista i mislilaca grada, kao sasvim tuđe starom Beogradu, iz čistog prkosa voleo ga je još i više. Zato ga je s miloštom bodrio da se što pre zamomči. A onako prčevito i visoko na oca, osamostaliće se i pre tridesete, razmnožiti, tako je računao. Međutim, umesto da ga oplemeni kulturom, kako je lažna elita odavno planirala, umesto da u njemu podstakne ljubav prema vlastitom gradu, njegovoj istoriji, gradoslovnu mudrost, prefinjene veštine planiranja, elementarni ukus i etiku javnog dobra, odlučio je da ga očinski uputi u alhemiju kvantifikacije premetanje javnog novca u pune privatne džepove.

 

 

  • IMG_8593

  • IMG_8599

Potom se kretalo uzbrdo ka Slaviji, pa obrtalo u Kralja Milana put Terazija i Trga Republike. Spolja se zagađenje popravilo iz kategorije opasnog u veoma nezdravo, pa je vozaču bilo dopušteno da pusti malo beogradskog vazduha u unutrašnjost limuzine. Ko je umeo da gleda video je da se u kabini tad uzvitlala zvezdana prašina urbanog kiča, te da ona u zlatnim pramenovima izlazi kroz otvore crnih prozora. Bila je to, zapravo, prva vidljiva emanacija ideja iz dubina kičozne svesti. Da bi draž bila veća, valja da veći bude i predmet soliter, spomenik, jelka, šoping mol, čarobna novogodišnja dekoracija, smatrao je premijer, a s time se veoma slagao i gotovo nevidljiv, ali tu prisutni gradonačelnik Beograda. I drugo, što ne olakšati turisti da zapamti Beograd? I treće, to je pročitao negde, kad grad ozabaviš, ti građane lišiš nepotrebnih ruminacija o preživljavanju. Zato fontana nije dovoljno fontana ako ne peva i ne svetli, neka iznutra svetli, a zlatno sija, recimo, GIGANTSKI spomenik osnivaču dinastije Nemanjića, neka u gradu budućnosti mlazom šiklja voda iz 54 fontane, i neka se, kao na planini, 3000 turista na sat vozi uspinjačom s Beogradske tvrđave i na Beogradsku tvrđavu, i neka jednom, kao na moru, tropske palme krase ovaj otok sreće!

Samouverenost gradotvorca premijer je crpeo iz vlastitog iskustva u igranju lego kockicama, kao i monopola, te iz živog sećanja na crtanje stazica po podu što vodile su kućici ispod kuhinjskog stola.

Ovog puta mama neće biti ljuta, razmišljao je dalje on. Izgradio sam partijsku tvrđavu jaču od države. Ali to me ne omlačuje. Šta je vlastodržac ako nije gradotvorac? Ja sanjam velike snove. Dići ću drugačiji Beograd, svetski da bude. Pokrenuo sam građevinsku i turističku industriju. Je l’ 2013. bilo 67 hotela, ove godine 94, a 2022, kad opet budu izbori za predsednika, koliko će da bude? Mi smo najbolji u Evropi i to se može dokazati. Beograd je najlepša destinacija, kao glavni grad za sve turiste. Kakve veze ima da li ima ili nema more? I stadion nacionalni da se napravi. To je danas nasušna potreba. I da se obnove trgovi, i oni kojima ne fali ništa, pešačke zone, i da promenada bude najlepša u Evropi, i na svetu! Je l’ to problem neki?

“Nije nikakav!”, odgovorio je gradonačelnik, uvežban da spremno čita nerođene, a kamoli rođene premijerove misli, i u dela ih sprovodi. Malo ga je brinulo što je Savska promenada tesna, jer su zgrade previše blizu vodi. A u stvari šta ga briga, ubrzo će postati ministar finansija. 

Pomišljalo se u toj toploj limuzini na koješta, a baš ništa o posledicama pretvaranja Beograda u grad urađenih turista, bogatih gospodara i siromašne posluge, što je dočarao prethodni prizor 3.

 

  • vejder, danica bogunovic

Spomenik nad krovovima – Stefanu Nemanji

Photo credit: Danica Bogunović

 

Prizor 5. 

 

Zima je, 2019. U predsednikovom okruženju već odavno živi njegov nauk da se svi kiče prvoklasnim promašajima kao uspesima, poput obnove Cvetnog trga. Najbrže, ipak, primio se nauk kod zamenika gradonačelnika. Kako mu nije uspelo da postane pravi gradonačelnik, upinjao se da bar postane gradonačelnik beogradskog urbanog kiča, te da se dokaže ne tek pregornim radom, već pre svega poznavanjem materije. Sad, tog februara, on kroz kvalitetne naočare gleda u fotografa držeći u rukama ugovor o izgradnji fontane na Cvetnom trgu, koju je potom sasvim zaboravio u haosu haotične obnove ulica.

“Fontana će biti jedinstvena u Beogradu, a svakako popularna u svetu, jer je parterna, što znači da će po njoj ljudi moći da hodaju,” objasnio je novinarima. Bio je svestan da jedinstvenost i svetska popularnost fontane možda neće zadovoljiti razmažene Beograđane, ali je odbijao mogućnost da je to zato što će se nalaziti na trgu koji nije ni cvetni, ni trg. Iako će ubrzo postati priznati književnik, to je bilo sve što je znao da kaže o kvalitetu fontane. Bolje se snalazio u gizdanju količinama i veličinama, napretkom Beograda kroz brojke i procente, kvadratne i kubne metre, milione dinara i evra. Uostalom, vrednost buduće beogradske fontane prevashodno je ekonomske prirode, što je lako dokazivo poređenjem s najčuvenijom fontanom na svetu: “Ideja je da po uzoru na Fontanu di Trevi u Rimu, koja godišnje ima čak nekoliko miliona evra dobiti od ubačenih novčića građana i turista, i buduća fontana na Cvetnom trgu dobije ovakvu dodatnu funkciju. Novac bi mogao da bude iskorišćen za izgradnju novih fontana.”

Posle konferencije za štampu zameniku je bilo krivo što ideju nije izveo do savršenstva. Trebalo je da kaže i da će se u svaku od novoizgrađenih fontana ubacivati novčići, i da će ti novčići omogućiti zapošljavanje sve većeg broja ljudi u izgradnji novih fontana, što je dokaz dalekovide, posebno ekonomske, politike našeg predsednika.

 

  • Fontana_di_Trevi_0855_2013

Fontana di Trevi, 2013.

 

Prizor 6. 

 

Kao i uvek kad se nađe u BNV-u predsednik je ozaren i čio, te rado poklanja ekskluzivnu izjavu reporterki državne televizije. Smatra da je napravio nešto velelepno i ta zabluda mu ozaruje lice. Oko njega sada rastu zgrade kreativnih naziva   BW Arkadija, BW Aurora, BW Galerija, toliko privlačne da se nikad ne poželi arkadija, ne doživi aurora, niti ikad poseti galerija. A i neće, već je 2020, nastupilo je zlatno doba bez galerija, kulturnih centara, pozorišta, kamoli opere. Došlo je doba da svim damama zlato bude nadohvat ruke, u arkadiji BW Galerije, najvećeg šoping-mola na Balkanu: 

“…Šoping-mol se…,” poče predsednik da objašnjava, ali se odjednom odluči da državničku odmerenost zameni toplinom trgovačkog putnika. “Tu imam jedno iznenađenje za vas, za sve dame.” Posle kratke stanke, njegovo lice je dobilo izraz neodoljivog  šarmera-šanera. “Napravićemo da ne moraju ljudi da idu u inostranstvo da kupuju ove, ja sad nemojte me držati za reč, vi znate to, i te torbe i sve to drugo, najluksuzniju robu, ovde će biti jeftinije nego tamo, ne mogu da vam kažem kako, ali će biti jeftinije, jer će mene da jure ovi iz Evrope jedno šest meseci-godinu dana, nije ni važno, ali će biti, napravićemo to u ovom najvećem šoping-molu, hoćemo da privučemo ceo svet ovde, ceo region i ceo svet, i uspećemo u tome!”

 

  • s.g.bogunovic

BW Galerija, 2021.

 

Prizor 7.

 

Umesto da negde otvori neku galeriju, predsednik otvara još nedovršenu i polupraznu arkadiju BW Galerije. Rekli su mu da je to jedini šoping-mol u Evropi, a u centru grada i na obali reke, čime se naročito ponosi, jer je svom dušom takmičar. Ali nije ta građevina samo po tome jedinstvena. Dok čitav svet munjevito prelazi na onlajn trgovinu, a javna arhitektura, sve s mastodontskim tržnim centrima, traži nove i drugačije načine postojanja u fluidnom sajberprostoru bez granica, šoping-mol je tvrdo zidan kao durašni grad sa ulicama, trgom i avenijama pod krovom. Njegove 302.000 kvadratnih metara, s 93.000 kvadrata prostora za izdavanje i 3.600 parking mesta, pokrilo je najtvrđim materijalom šest hektara zemljišta duž gotovo pola kilometra neprocenjivog savskog priobalja.

“Ovaj tržni centar ne možete da obiđete,” objašnjava on, premda će budući kupci sve ređe bilo šta obilaziti kupujući, tj. radije kupovati od kuće. “Video sam nasmejane, zaposlene ljude, koji vide i osećaju novu energiju. Ovde će da radi 5.000 ljudi, sve što smo radili na Beogradu na vodi, doprinelo je našoj ekonomiji. Izdržali smo sve napade i ružne reči zbog pokušaja da ostvarimo snove. Beograd postaje glavni grad regiona.”

 

Prizor 8.

 

“Pozvaćemo 1,3 milijarde Kineza da im kažemo ‘Srbija je otvorena’. Pa da l’ će doći milion, dva ili tri u posetu Srbiji, ali će moći slobodno da dolaze,” izjavio je predsednik Srbije po završetku razgovora s kraljem Hamadom bin Isom al Kalifom. Sunce u martu 2021, kraljeva smirenost, okruženost zlatom, bogate trpeze Bahreina, ne utiču na srpskog političara. Ma koliko opasno bilo da onaj ko ne vlada sobom, vlada drugima, opet je u vrtlogu gneva. Saznao je da će kovid pasoši u EU važiti samo za vakcine čiju je delotvornost utvrdila Evropska agencija za lekove, ali ne i za kineske i ruske, kojima se uveliko imunizuje stanovništvo u njegovoj zemlji. Ali, naučio je to još kao mali, kad od velikih dobiješ i čvrgu, slaži da si ih prebio. Njegova ideja o sveturističkoj Srbiji konačno dobija realnu, a realno gledano, sumasišavšu podlogu. “Pa ćemo da pozovemo 140 miliona Rusa da dođu kod nas, pa ćemo da pozovemo celu Latinsku Ameriku,” nastavlja on. “Pa ćemo da pozovemo gotovo celu Afriku, pa ceo (Persijski) zaliv odavde, koji su najvećim delom vakcinisani kineskim vakcinama. Pa Tursku, koja se vakciniše kineskim vakcinama. I sve njih nećete da primate? Srbija hoće! Dobrodošli u Srbiju svi! Napravićemo avio-aranžmane, napravićemo sve što treba, kupićemo avione, kupićemo sve! Svi u Srbiju!” poželeo je dobrodošlicu svima, u osvetničkom magnovenju. 

 

IV Turbanizam

 

O čemu govore prethodni prizori? 

Od 2012. i veličanstvene predizborne plovidbe A. Vučića i R. Đulijanija Savom (pr. 1), a onda tokom redovnih automobilskih vožnji (A. Vučić: “Često sam se s gradonačelnikom uveče zajedno vozio po gradu i gledali smo šta gde treba da se uradi”, maj 2017) u Beogradu je do danas razvijan gradotvorni model nadriurbanističke vrste.  Njegova osnovica je težnja da se in aeternum oblikuje turističko-preduzetnički tip grada (pr. 2, 3, 7, 8). Budući da je reč o izopačenju, a u krajnjem ishodu i anticivilizacijskom ništenju svakog urbanizma, te da se model cinično uobličavao tokom brodskih i automobilskih tura (pr. 1, 4), s hegemonskim prezirom prema institucijama države i profesionalcima, zovimo ga turbanizmom.

U svom kobnom pohodu na Beograd turbanizam je izraz neprikosnovene volje vladarskog Ja koju ograničava samo dosluh sa željama privatnog kapitala (pr. 1, 2, 4, 7). Da bi se takva nejednakost u planiranju i upravljanju gradom opravdala, a surovost vladarskog voluntarizma ublažila, napredak ekonomije uzdiže se na ravan najvišeg dobra, i dobija važnost sistemskog apsoluta, sa svim obeležjima slepog verovanja u progres. Sve je konačno – prirodni izvori, voda, vazduh, zemlja, čovek, samo ekonomski rast mora biti beskonačan, neupitan. Režimska propaganda ekonomskih blagodeti utvrđuje se u vulgarnom ekonomizmu u kome se napretku, kao takvom, ne određuju granice, ni pitanja o održivosti (pr. 8). Nepoželjne su dvoumice poput najlogičnije: postoji li, recimo, tačka ekonomskog rasta kad je vladarsko Ja zadovoljno, a investitori namireni, ili pak ona naspramna, kad su pojedinac i društvo ozbiljno ugroženi napretkom i njegovim posledicama? Budući da čak ni ideje o takvim tačkama nema, građenje izvorno novog jedna je od najistaknutijih mitologema. Ono je, naime, prelogički, apriorno i neupitno opravdano, a nesputano bez razlike da li unapređuje ili uništava životnu sredinu, vodi li ličnom ili opštem dobru, te da li su stanovnici uživaoci izgrađenog ili njegove žrtve. Novograditeljstvo, štaviše, jeste opravdano i kad je razgraditeljstvo. Tako je BNV tobože summum bonum Beograda, premda ga, svojom nadređenošću, odudarnošću, bezličnom arhitekturom opštih mesta, negacijom urbanističkih procedura, saobraćajnom, kulturnom i ekološkom štetom, kao celinu, razara. Kao protivargument vulgarni ekonomizam istura narativ da su rast BNV-a i BDP-a međusobno uslovljeni, čime se posebno sladi. 

Kao naličje urbanizma, turbanizam teži da isprva izobliči, a potom i zatre tekovine, smisao i dejstva te naučno-umetničke discipline (lex specialis na prostoru Savskog amfiteatra je tek jedan primer) upravo zato što istinski urbanizam, u svom izvornom smislu, odbija svaku jednostranost: ne svodi ljudske potrebe isključivo na darove ekonomije, već promišljeno odmerava koliko ih je zadovoljeno tržišnom razmenom i ekonomskom svrhom, a koliko korišću što ih daju javno zdravlje, kultura, umetnost, tradicija, nauka, religija, zabava, pa i politika. Treba li naglašavati da samo u gradovima tako negovanih vrednosti ljudsko dostojanstvo nije zakinuto?

No, kada je turbanizam po osi vulgarnog ekonomizma šarlatanski razmahan (pr. 2, 7), i parterna fontana, taj lepi događaj u prostoru okrenut estetskom a ne finansijskom zadovoljstvu, može se ulučiti kao ekonomska prilika (pr. 5), tim pre i šoping-mol suprotan svome vremenu (eri veb trgovine), a štetan mestu (centru grada i obali reke, pr. 6, 7). Tada je i turizam, kao najbrže rastuća svetska industrija, uvek i svuda dobrodošao bez ikakve sumnje u granice održivosti (pr. 8) i trijumfuje svojom gradotvornošću, a kič, u oblastima efemerne dekoracije, dekorativne vode (pr. 4), umetnosti javnih spomenika i starlet-arhitekture — svojim merilom (pr. 2, 3, 6). Turistička upućenost spektaklu i sâm doživljaj turiste, naime, postaje mera, stoga i podloga i povod za kič. Tada je moguće da izraste do nesvesti noseća ideja o proizvodnji zadovoljstva u gradu zabave i usluga gde je na meti „opravdanog” rušenja neophodan i sasvim upotrebljiv most (pr. 3). Sve to na tragu veličanstvene nadriurbanističke ideje o (Beo)gradu-hotelu bogatih stanovnika, koji turiste mami atrakcijama, od splavova i fontana preko gastronomskih delicija, do belvederskih ravnih krovova sa infinity bazenima.

A od ideje do stvarnosti više i nije dugačak put. Po proliferaciji kockarnica, kazina i kladionica, obaveznih zlatara i menjačnica, teretana, spaova, velnes i fitnes centara, frizerskih i kozmetičkih salona, restorana, barova, kafea, picerija, bestseler knjižara, pojedini delovi Beograda već evociraju gustinu i prirodu sadržaja kakvog prvoklasnog hotelskog enterijera. Po svojim enklavama preskupog stanovanja i obligatnom novogradnjom ekskluziv-rezidencija, po privatizovanim segmentima javnih površina, po kičerskom luksuzu koji se lepršavo odmeće od stvarnosti siromaštva i iznudice, njegov centar, segregiran na gazde i goste, na gospodu i poslugu, takođe sve bolje zaziva hotelsku metaforu. Na zadovoljstvo vladara i udovoljenje turista čitava zemlja se širom nudi svetu i usred pandemije (pr. 8), dok se središnje zone Beograda polako prazne od stalnih stanovnika, a prekarni radnici upošljavaju za sitan novac (pr. 9, sledi).

Krupan novac međutim osnovni je pokretač turbanizma, koji prodire duboko u institucije sistema gde otvara vrata lopovluku, korupciji i bezakonju. Njime se plaćaju pokornost i ćutanje državnih uposlenika, a pri kraju platnog spiska su i arhitekti, tek izvršitelji glavnog naloga da se grad uveličava, ruši u širinu i gradi u visinu često i protiv profesionalne časti, koja nestaje s činjenicom da se uvek nađe drugi da to obavi umesto onog koji neće. Hor političara i vlasnika novca, kad je dobre volje da taj nalog ulepša, bezbroj puta ponavlja refren da ono što ne stvara višak vrednosti ometa prosperitet. Mnogošta se onda tumači kao prepreka a ne prilika napretku, kulturno, arhitektonsko, čak i nasleđe prirode, te kaskada nasilja nad gradom ima okomit pad. Nemilostivo se ruše, odnosno, u sumnjivom požaru stradaju dela dva vrhunska neimara dugog XIX veka Jovana Ilkića i Konstantina Jovanovića – kuća Velimirovića u Resavskoj 25 i kuća u Karađorđevoj 7. Da se preduhitri nejaka odredba o zaštiti prostorne celine, obnoć je srušen rani primer Moderne u srpskoj arhitekturi – kuća Obradovića u Topolskoj 15 arhitekte Milana Šlanga iz 1927. Bez ikakvog, osim investitorskog razloga, rušenju je namenjena neoklasicistička zgrada u Admirala Geprata 14, premda je sastavnica istorijske celine gornjeg poteza te ulice kraj Vaznesenske crkve, u dragocenom skladu sa susednom, takođe neoklasicističkom, zgradom bivšeg Državnog saveta (danas Ministarstva finansija). Kao u košmarnom snu, na red čekaju Kovnica A.D. arhitekte Bogdana Nestorovića (1930-31), vila inženjera Miloša Antića u Internacionalnih brigada 47 (1930), a potom redom čak i istorijska silueta sa arheološkim slojevima Beogradske tvrđave (turistička žičara), šuma Košutnjaka (stanogradnja u kompleksu “Avala filma”), divljina Ratnog ostrva (gradnja reni-bunara), vračarski Grantovac (Plan detaljne regulacije), Stari savski most, Sportski centar Vračar, kafana “Orašac”… 

 

 

  • IMG_9156
  • IMG_9161
  • kovnica ad
  • Kovnica ad
  • IMG_9060

1, 2. zgrada u Admirala Geprata 14; 3, 4, 5. Kovnica ad; 6. kuća u Karađorđevoj 7

 

Bez premca u ovdašnjoj povesnici rušenja po turbanističkoj matrici je ipak predviđena gradnja u zoni makiškog vodoizvorišta, odobrena Planom detaljne regulacije dela Makiškog polja, čime je uslovljen početak i određena prva trasa Beogradskog metroa. Zamisao unosne prodaje 20.000 komercijalnih stanova za preko 36.000 stanovnika, za prvog investitora, koji je odustao, ali i za drugog, koji će doći, ima dimenziju dvostrukog pomračenja urbanističkog razuma. Menjajući logičan pravac razvoja metro-sistema, te rušeći ekološki temelj beogradskog vodovoda, postavljen 1892, a zasnovan na ekonomski isplativijem i ekološki suverenijem korišćenju podzemne, prirodno filtrirane vode, pouzdanijeg kvaliteta. Prirodno bogatstvo nadomak Beograda žrtvuje se veštačkom blagu tržišne stanogradnje, koja neminovno vodi gašenju makiških reni-bunara i Pirovoj pobedi koncepta pretežne eksploatacije površinske savske vode. Građanima se u nasleđe ostavlja da vodu za piće prerađuju u nedovršenim (Makiš) ili zastarelim postrojenjima (Bele vode), najverovatnije po skupoj ceni dobavljaju s dalekih izvora susednih zemalja ili kupuju u plastičnim bocama. Premda sadašnja pokolenja budućima duguju makar ono što sama imaju, investitoru se dopušta da sebi ugrabi korist makar doneo štetu živima i oduzeo prava onima koji će se tek roditi.

Pod okriljem autokratije i kakokratije samovlasnog i rđavog upravljanja – turbanizam i hegemonski vulgarni ekonomizam deluju na nepročitan i neshvaćen, zloupotrebljen i u mnogo čemu upropašćen grad, uz mahnito gaženje prava sadašnjih i budućih generacija.

 

  • IMG_9118

Prizor 9.

 

Na stanici na uglu Bulevara Vudroa Vilsona i Sarajevske ulice čekaju svoj autobus uživaoci pravog gradskog iskustva. To su subjekti istorije od krvi i mesa, dame s kesama i gospoda s cegerima, nehibridni, istrošeni, večiti putnici a nikad turisti, svet poslušan, nenasmejan, privremeno zaposlen, osiromašen, jadolik radna snaga BNV-a, prekarijat Beograda.

 

Nastaviće se…

 

Београд у звезданој прашини урбаног кича

Ако би ко желео да разуме шта се дешава данашњем Београду, обавезан је да зарони у феноменологију кичерског, или боље, кичозног стања. Реч је, наиме, о социо-културном, психолошком, могло би се рећи и антрополошком стадијуму живљења и деловања палише, продуцента и уживаоца кича. Кичење с једне, и стварање кича, с друге стране, чине његову дволику природу. Стога се час јавља као животни стил, несумњиво и као поглед на свет човека-кичлије, час као опасни модус популизма који кич производи.

Уз најјаче побуде које долазе из монетарних спекулација у области градског грађевинског земљишта и некретнина, кичозно стање је главни путоказ у одлучивању како се изграђује и разграђује Београд, како се и чиме престоница Србије „улепшава” и ружи. Том исходишту дуготрајног наопаког васпитања укуса, медијског мрака, као и лошег и преварног образовања, иде наруку време без идеологија, доба лажи и пост-истине, што своје пластичне цветове пружа у букету политичке пропаганде. Eво и како.

Гиздање као психолошки и обликовни темељ кича

 

„Кичи се”, каже се за онога ко се пред светом необуздано размеће и гизда, што је први показатељ кичозног стања, па и сам психолошки темељ кича. У свакодневном драмолету српског политичког театра кичење је агресивна постура и средство грађења култа личности, а кичељивост (гордост), цењена особина његових главних протагониста. На тој сцени истурају перјаницу слободни од стида да своја прегнућа свакодневно препоруче као изнимно значајна и добробитна, претпостављајући властити лаицизам (зову га „визијом”) назадном” мишљењу стручњака. Умиљавајући се најширим слојевима друштва, повлађујући његовим духовним и естетским дометима, радије говором мржње газе своје критичаре, сујетно презирни чак и према добронамерној критици, камоли дијалогу с Другим, оцрњујући га као од народа отуђеног и крадљивог елиташа. Глас стручњака остаје зато без и најмање перлокутивне снаге да промени радњу и расплете драму Београда, те бива сведен на просто казивање (локуцију) истомишљеника у соби одјека.

А кичење природно нагиње обликовању предметног кича који сав набухне у тугаљивом зазивању оног што некад бејаше, но још и више – светле будућности. Буја у ударничком патосу – квасац му је необуздана самохвала шта ће се урадити, а такође и некритичан поглед на достигнућа јучерашњице. Неупитано узнесен позивом у прогрес, као да је ново увек и боље, или тврдоглаво отрајавајући у прошлости, као да је некад све било боље, кичлија, заправо, презире садашњост. Толико да је одлучан да одбаци сву њену свагдашњу баналност – делиријум у саобраћају, трице попут санитарног одлагања отпада, пречишћавања отпадних вода, одржавања кишне канализације или прања улица, дивље градње, као и оне у зони водоизворишта, све то по мери Катоновог publice egestas, privatim opulentia – јавна сиротиња, приватно изобиље. 

  • IMG_6432.JPG.opt859x758o0,0s859x758

Није тајна, штавише, да кичлију такви задаци чак вређају, јер држи да је предодређен за велике и историјске. У тој илузији подвижништва, њему изгледа надохват руке и грандиозна уметност и умеће судбоносног градотворења. О начину коначног спуштања Београда на реке, о изгледу Савског амфитеатра во вјеки вјеков, о драстичном ширењу пешачке зоне, о епохалним трасама метроа, о историјско-археолошким препрекама наумљене профанације Калемегдана, Студентског трга и Гардоша, зато доноси одлуке одважно и брзо, али после пријатног поветарца што се јавно представља, можда у себи чак и доживљава као brainstorming. Како се у било шта ретко удубљује и не зна да премери и одвагне, превиђа многе скривене везе и више разлоге, спреман да сруши урбанистичке планове вишег реда, као и научно-истраживачке студије претходних генерација. Садругар популизма, уметничке отрцаности, мисаоне и извођачке брзоплетости, усмерен на сензацију, спољашњи успех и први утисак, ствара производе без слојева, већ само с једним, предњим планом.

 

Од Деспотовог града, преко старлет-архитектуре и споменика Стефану Немањи до слатког живота у Бнв-у

 

       Идејни пројекат „Деспотов град”, презентован 2015, у време када су се „немачким машинама” копали темељи родоначелне зграде „Београда на води” (Бнв), креснуо је, хронолошки гледано, прво кичерско палидрвце. Најављена „мешавина културно-историјских, хотелских и бизнис садржаја”, као наивних реинтерпретација медијевалне архитектуре око вештачког језера, аркадираних пролаза, па и једне пословне зграде с хелиодромом, густо расута по Доњем граду као по каквој планинској туристичкој удолици, била је бесумње семинални продор кичозног стања у Београдску тврђаву. Оно није окончано, будући да том културном добру, чији су римски остаци предложени за Листу светске баштине, данас прети и жичара с 25 кабина ЈП „Скијалишта Србије”. Сасвим је трагикомична чињеница да са својим подножјем (Доњим градом), падинама (Западним и Источним подграђем) и „врхом”  (Горњи град), Тврђава код кичлије не буди дражи духовне природе, већ искључиво снажне асоцијације на планински туризам, његове погодности и уносне прилике. 

  • колаѕ 2.jpg.opt920x291o0,0s920x291

Отприлике у исто доба Београдом је почела да се шепури и нова колекција зграда за вишепородично становање, означивши победоносни улазак кичозне свести у естетику, но и етику архитектонске праксе. Старлет-архитектура по кову ретрокласицизма појавила се као инвеститорски изум, надасве у нади да ће лажним сликама  укорењености и староседелаштва призвати платежну клијентелу, којој те слике недостају. Без имало одмака у иронији или сатири, вероломни дипломци Архитектонског факултета прегнули су да је прикажу као отмену и озбиљну даму из грађанске породице дугог родослова, премда свесни да је на њој много шта лажна роба по мери спонзорове шкртости и лошег укуса. 

Она је одавде, али канда долази из далека, познаје језике и носи страно име – Royal residenceXenon hotel или Merin plaza, а фасцинира првим бљеском својих асета и апликеа. Као да архитектонско време не тече, слеђена је у прошлости пре сваког модернизма, а удешена као сваки шунд: епигонством, преувеличавањем мотива и елемената, схватањем лепоте на начин гомилања. За разлику од школских узора, уместо редом, складом и пропорцијама, делује архитектонским штрасом, банализујући чврста правила неокласичног стила, коме широка публика никад не налази мане. Подеони и завршни венци су јој отуд напућени испади секундарне пластике, као какве архитектонске транскрипције силиконских уметака, док гламурозни портали махом воде у женствену узаност ходника ниских таваница. Њена стешњена фенестрација и надвишени фронтони указују на спратну висину недовољну да ентеријери икад надмаше помпу фасадног орната. Зато она, када са својим пиластрима, каткад и од стиропора, својим корнишима и ботоксираним” конзолицама, случајно залута међу стожерна дела академизма Милутина Борисављевића, Богдана Несторовића, Александра Ђорђевића и других великана домаће архитектуре, показује основно својство кича и кичозне свести – сву тугу лажног представљања.

  • kolaz.jpg.opt920x422o0,0s920x422

Сличне наплавине кича по Београду доказују да он више није само љупка играчка лаичке имагинације, омашај у скицен-блоку, нити порцеланска фигурина што се у витрини нуди очима милих гостију. Из закутка „визије” изишао је на улицу, из пројектантских бироа хрупио је на тржиште, с полица витрина сишао на трг, увеличао се и постао свачији. 

Тако је, сасвим по скопским узорима, згради Железничке станице намењен данас нов просторни оквир, с централним мотивом у митомански димензионираним споменику Стефану Немањи на постаменту-жезлу и напрслом византијском шлему. Његов долазак право из деветнаестовековног калупа класицистичке фигурације у 21. век задовољава основни услов епохалне залеђености кича. Но, горе од уметничких домета такве хибернације јавља се чињеница што се његових 28 метара, а то је више од петнаест пута увећани споменик у природној величини (и приближно висина осмоспратнице), парадоксално обраћа будућности. Премда ће просторно припадати Старом Београду и с њим саобраћати, чак и примати посетиоце у унутрашњост шлема, он је, заправо, димензијама самерен, стога и битно одређен новим и будућим корпусима свог безличног архитектонског залеђа. Кич се овде обогатио разлогом, не само жељом да опсени величином. Како је стереотипија глобалистичке архитектуре Бнв-а наднационална, а тамошњи папрени станови заувек туђи и недохватни гласачкој већини, неузбудљиво фигуративни, хипертрофирани, али присни симболи национа употребљени су као маркетиншки излаз. Њима се град кодира како би се пригушио кримен државне екстериторије на Сави, глас о београдском Дубаију и отуђењу највреднијег градског земљишта, спасло родољубиво чувство и угрожена емоција идентификације. А што су ти симболи физички већи, тим боље по кич и кичлију, што српску тробојку на јарболу на Ушћу – тај владин подухват „јачања култа заставе” – вероватно замишља само у положају виорења, па и током безветрице.  

Доминантним спомеником самoj згради Железничке станице умањена је а не увеличана урбоархитектонска вредност. Као чеона станица у самом центру града била је ретка и тим драгоценија, а ипак је остављена као усахли орах, да умире полако. Убице њене сврхе и историје нису ни дотакле помисли на симболички, па и комерцијални значај макар пружне трасице, можда и оне којом је дворски воз 20. 8. 1884. повео Србију у Земун и Европу. Уместо тога, кабинска жичара, обешена на шест стубова, почев од првог испред саме Савске алеје, са станицом од 1000 м2 (укопаном осам метара у археолошке слојеве од праисторије до 19. века), превозиће на ону страну реке и назад, што је једнако могао и питоми воз преко Старог железничког моста. 

Упоредо, Железничка станица и Савски трг, хотел „Бристол”, Вучова и Крсмановићева кућа, као и суседне демаркационе линије историјског завичаја старе Савамале и Мале пијаце, чекају данас џентрификацију, да их привуче Бнв-у. Претварање грађанског амбијента с патином у зацакљено предворје испразном дивелоперству, уједињује елементе кича, инвеститорског брутализма и социјалног чишћења. Невољници из „Бристола” и Херцеговачке, као и осиромашена средња класа у Карађорђевој, па и она, намерним пожаром урушена, кућа Катарине и архитекте Константина Јовановића, нису будућност, већ је то аркадија Бнв-а и радост живота нових становника насеља. Јер они ће, судећи по најновијој рекламној кампањи за куповину станова у једном тамошњем небодеру, свакодневно јести малине са шлагом. Њихова свакодневица од године нулте, без историје, без старог Савског моста, који наружује модерну ведуту и премешта се на нову адресу, па чак и без заосталих немачких бункера из Другог светског рата, биће dolce vita, на шта упућују размештене воћкице и ћубе шлага по терасама и крову BW Terraces (од кекса). Потрошачки кич би да прави зазубице у нади да ће многи и загристи.

  • savski-trg-2019-06-782x553.jpg.opt782x553o0,0s782x553

 Методологија лажи

     У основи кичозног стања је лаж, чврсто уткана у postfaktisch садашњицу. Тако је Београд, у подвалаџијском постизборном маневру конструкције паралелне стварности, као свог правог градоначелника добио његовог заменика. У одсуству правог, који је то тек протоколарно и повремено, заменик (не помоћник) градоначелника постао је фактотум, јер би функција помоћника подразумевала рад правог градоначелника, што се није предвиђало. Но лажно представљање је и иначе носећи стуб сваке кичерске грађевине, па је тај увек љут, бахат и осоран заменик, данас де факто градоначелник београдског урбаног кича. 

У кичозном стању налазио се и његов претходник, који му је пренео распамећеност гомилања напоредних послова, па отуда и последичног деловања у безредици. Кич се, наиме, одликује свакојаким гомилањем и презасићеношћу, те одлично маскира одсуство ширег плана, док његово вашарско добошарење надглашава општу пометњу. Зато су градоначелници већ точили шампањац, а озбиљне послове ни не започели: пешачку зону проширили су пре саобраћајних студија, а саобраћај на Славији решили четком и белом бојом, уз помоћ вазда опустеле платформе с погледом на хаос и декоративну воду фонтане која пева. Будући да су им производи лепљиви, како би боље прионули на масе, много шта се спојило у масу без облика, да се ствари не покажу какве јесу.

Стога је данашњи спокој пешачког царства у центру заправо кићено скривалиште колапса становања и саобраћаја, опасано оправданим бесом сталних становника унутар ових „променада”, тако и возача на њиховом ободу. Празнична расвета скрива да град нема довољне и преко потребне уличне расвете, чак ни у главној престоничкој, а омрачној Улици краља Милана. Њено трајање од јесени до пролећа би да растегне непомућеност ведрог расположења (урбану еудемонију) у кичерско сладострашће вечитог новогодишњег празника. Сјај нове, а тмасто сиве калдрме у доњем делу Скадарлије би да прекрије да је срушено њено највеће здање – стара, корацима углачана калдрма с веселим прозрацима жутог, скерлетног и белог облутка. Не стварним, већ само исцртаним линијама за бициклисте по тротоару, као по вољи поднапитог кичлије, пешаку су свуд по Београду пресечене путање. 

Штавише, бројни грађевински послови дају илузију смисленог исходишта, а заправо воде општем нереду и злопаћењу грађана. Преклопљени, отегнути и недокончани, лоше организовани и изведени, заустављају живот и економију града, а подривају веру у свако ново, уз обавезно кичење, отворено градилиште.

  • Screen Shot 2019-06-30 at 4.40.56.png.opt920x554o0,0s920x554

 Без премца је градилиште Бнв-а, будућег града за 20.000 становника. Незаустављиви раст те глориоле и профитабиле није довољан, него се мора потпомагати и „гаслајтингом” – алатком медијске манипулације по упутствима из Цукоровог филма „Плинско светло” (1944). На изразе оправдане зебње од притиска новог насеља на већ изнемоглу инфраструктуру, последично повећање карбонског отиска града и дерогацију животне средине, одговара се необразложеним тврдњама да је „осмишљено у складу с највишим стандардима одрживости”. Природна реакција на ово јесте само крајња неверица и запитаност, што заправо и јесте циљ: намерном продукцијом велике лажи, бестидним лагањем напада се чулно упориште сваког сазнања, доводи у сумњу и сама извесност, последично и сам разум онога коме је лаж намењена. А то се, дакако, сјајно уклапа у време пост-истине (лажних вести, спинова, партијских армија ботова, професионалних плашитеља /fearmongers/ и др.) кад се немилице гази класична теорија истине о подударању мишљења и стварности и одмењује владавином фалсификата. „Постајемо полако град који личи на све друге европске градове када је у питању одржива енергија и зелена енергија”, слагао је недавно лажни заменик градоначелника упаливши па одмах угасивши плинско светло. И то у граду који самог себе трује изливањем ћелијских вода у реке без пречишћавања, где се даноноћно расипа огромна енергија само да испумпа воду из подземља Бнв-а, а дрвеће руши од Калемегдана преко Ушћа, Кошутњака до Бановог Брда и Чубурског парка, и у читавом граду орезује „топингом”, мучком методом озлеђивања и наруживања стабала. 

Истим снопом плинског светла се и будући „Тесла град” рекламира „као брижљиво повезан са природним окружењем” иако ће озбиљно угрозити границе изворишта пијаће воде Београђана у Макишком пољу.


Дружина губитеља Београда

                                                                                                                            So come with me where dreams are born and time is never planned.
                                                                                                                              Just think of happy things and your heart will fly on wings forever in never never land.

                                                                                                                              James Matthew Barrie, Peter Pan – the Boy Who Wouldn’t Grow Up  

    Понајвише самодопадљив и идиличан, сентименталан какав јесте, кич у његовим творцима буди ганутост. Ону плачевну, изразиту дирнутост властитим успехом у његовом наметању. Погођени право у срце, кичлије се пренамажу над собом, драшкајући емоцију да још нарасте. Уживају не у објекту свога успеха, колико у властитој дирнутости пролетерским поплочавањима, украсном расветом и разноразним урбаним прапорцима, а посебно растом Бнв-а, глумећи да је реч о највећој друштвеној добробити, а не о грабежи привилеговане мањине. Кад се гизда својим успесима, и кад тобож преузима на себе ударце, и кад нариче над својом судбином и над тежином својих одлука, и наш врховник, а за њим и сви његови аминаши, кичељива су и кичаста деца.

 То је можда и разлог да им доживљај лепоте градског простора није одмакао од синестезија из цртаних филмова, па уз сво мрцварење посвуд започетим градилиштима, грађане посипају звезданом прашином урбаног кича, као низом туристичких делиција у граду среће и изобиља. У градотворачком сну, све им је близу небу, видицима и висини, јер се тек тад сасвим препуштају жељи да град надвисе и себи потчине, па и на јави постану мера и средиште видљивог света. Зато најчешће и сневају Петра Пана и дружину, како раздрагано, моћно и слободно лети; долеће с видиковца на гондолу, с гондоле на панорамски точак, скаче с точка на јарбол, шири и таласа тробојку, огледа се у води 54 фонтане, снатри над Београдом с Belgrade highline-a, а над ушћем Саве у Дунав с прозора брендираног luxury стана на 37. спрату Београдске куле.

Ипак, ова дружина губитеља Београда није ни чедна ни бајколика: чини непоправљиву штету граду, а друштво окива у кич. 

Зато бих, сасвим у духу теме, дакле, кичозно, завршио питањем:  Има ли наде, има ли онда спаса Београду, драги читаоче? 

Има, али само у однегованом укусу данас прокажених елиташа, у креативности и идиосинкразији аутентичних стваралаца високог стила, у просветитељском посланству неимарских грансењера и најученијих глава. А за то је нужно не само да кичлије заувек одлете у Недођију, већ и да се потом мукотрпним послом на излечењу од популизма кичозног стања, накнади све оно уништено и унижено гиздањем и лажима. 

© 2019 Slobodan Giša Bogunović 

 
Београдски књижевни часопис, пролеће – лето, година XV / број 52-53 / 2019.