blog

Na čitav kraj nasrnula je veličinom i adresom sebi zajamčila važnost. Кao da je ostatak naselja učinila svojom pozadinom, pa je to sad njegov prednji plan, početak ili kraj Dedinja, kako se uzme. Golemija od svake vile, glomazna čak i za palatu ambasadora najmoćnije zemlje na svetu, njenih 6000 kvadrata pritežava pravu koje dolikuje predsednicima, patrijarsima i kraljevima. Uzori su joj javne građevine od posebnog sekularnog i religioznog značaja, ali je nejasno da li je dvor, palata ili kakav uvrnuti hram, nešto između ili sve to zajedno. A mogla bi biti i zgrada vrhovnog suda, gradska skupština, berza, hotel sa sedam zvezdica, u nekoj budućnosti pravilno postrojenih vrednosti, recimo, Arhiv medijske manipulacije ili Muzej sunovrata Srbije.

Svakako je na toj kući na Topčiderskoj zvezdi smešano državno i privatno, po ovdašnjem običaju da su između ta dva zbrisane granice. Jer, kada se oslabe i unište ustanove države, jedna od prvih posledica je da lična korist i poslovi uortačenih privatnika nadmaše sve poslove od opšteg interesa. Društvo kliza iz građanskog u prirodno stanje, država se srozava na kartelski supstitut, a vlast preuzimaju figure paradržavnog preduzetništva. Najjači među njima retko odole osećanju svemoći, a nije zanemarljiva ni samoobmana poistovećenja s državom po modelu L’État, c’est moi kralja Luja XIV, koji je velelepnim građevinama u stilu klasicizma gradio prestiž i uzdizao svoju vladavinu. Onda nimalo slučajno domovi privatnih lica lako zaliče na upravna državna, kraljevska, pa i crkvena zdanja, čak podsete na Belu kuću u Vašingtonu, čijih šest spratova, 132 sobe i 35 kupatila obuhvataju manje od 6000 m2. A možda je ideja-vodilja za kuću na Topčiderskoj zvezdi stvarno potekla iz Bele kuće? Ili je, sasvim konkretno, nadahnuta nostalgičnim pozivom njenog bivšeg stanara Trampa da se neoklasicizam primenjuje na svim federalnim zgradama Amerike, pa što da ne i na jednoj kući u tobož evroatlantskim integracijama upravljenoj Srbiji? Ili je inspiracija manje konkretna, a više bajkovita, kao npr. arhetipske slike raskošnog života dvorjana u doba Кralja Sunca, dok veći deo stanovništva živi u mraku i siromaštvu?

 

Ali netačno, nije od Trampa i nije iz Amerike. Niti od Luja XIV. Nadahnuće je došlo iz antičke Grčke i Rima, kako otkrivaju autori u opisu svoga projekta: “Nova kuća srpskog medijskog magnata Željka Mitrovića, koju je projektovao beogradski M Enterijer, proizašla je iz glavne želje investitora i glavnog idejnog tvorca uz aktivnu podršku tima arhitekata da pokrene talas obnove antičkog kulturnog nasleđa u svojoj zemlji u kome bi svi podjednako uživali, kako iznutra tako i spolja.”

Slike uživanja “svih” iz unutrašnjosti ovog doma će se verovatno tek uživo prenositi, ali “glavna želja investitora i glavnog idejnog tvorca” da se pokrene “talas obnove antičkog kulturnog nasleđa” glavinja lavirintima prošlosti. Ne samo zato što je pluskvamperfekat nadredio sadašnjosti pa tako i svim dostignućima savremene estetike i stilistike. Već i zato što se već punu deceniju taj talas diže uvis i snaži izgradnjom kuća u duhu starlet-arhitekture, koje se blagonaklono krste i odviše laskavim imenom “parižanke” i duhovitijim “cecesija”. Bivši sportisti i drugi trudoljubivi privatnici, uz sasluženje arhitekata, urbanista i zaštitara, uveliko obnavljaju “antičko kulturno nasleđe” obiljem profitabilnih tvorevina uzidanih u fasadne nizove ulica Vračara, Dorćola, Dedinja i dr. Po epigonstvu i upućenosti na spoljašnji blesak, takva su dela stanište kiča i mrtav rukavac u slivu domaće arhitekture.

Ruku na srce, na kući medijskog magnata “talas obnove antike” je dobio svoju kićenu krestu i trodimenzionalnu izražajnost. Prikladnije bi bilo reći “namunjenost”, shodno ishodu. Dorski prostilni portik i masivni portal, rizaliti, središnja nadvišena kupola i bočna niža kubeta, udvojeni i utrojeni stubovi s kapitelima, venci, arhitravi, timpanoni i lanterne…, sve to pršti na ovom zdanju po uzusu koji je još u 16. veku uveo A. Paladio, da se elementi grčkih i rimskih hramova integrišu, uz neprolaznu opasnost od profanacije, u kuće raznih velikaša i bogataša. Tu je i čitava simfonija prozora, koji probijaju fasadu, tambure, kupole i kubeta, pregršt kaneliranih pilastera, nizovi balustrada, – i mnogo šta drugo, no sve smerno podređeno strogosti i čistoti akademskog kanona, u nameri da se celina istakne ozbiljnim pristupom zadatku, a nadasve devičanskom belinom. Tu je, dabome, i vertikalni prodor središnjeg unutrašnjeg prostora uvis, element vazdašnjeg stremljenja nebu, gde i srećnici i nesrećnici najčešće očekuju raskrivanje Boga u ovozemaljskom svetu, bili medijski magnati (mali bogovi) ili pošiljaoci SMS-ova Zadruzi. Кada se arhitektura, čije trajanje nije unapred ograničeno kao čovekov životni vek, odene u klasično ruho, onda se i nebeska vrata pojave bliža.

Da li će vlastitom kućom njen idejni tvorac osigurati trajnost svoga lika i dela? Nije isključeno. A može li mu u tome pomoći “klasika”? I to je moguće. A da li je “princeza neoklasicizma” koju gradi tako milo joj tepajući, lepa? Pa nije. Nijedan stil, naime, ma koliko zasnovan na proverenim načelima komponovanja, ne osigurava pojavljivanje lepog. Znalo se to u antičkoj Grčkoj, a važilo je kako za lepe kuće tako i za lepe ljude, pa i princeze:  “Кo je lep,” rekla je Safo, “samo je za oči takav, ali ko je dobar, taj stvara lepotu.” Lepu kuću Homer nije opisivao samo atributima bogatstva, veličine, vidljivosti, opštepoznatosti i sigurnosti, već nadasve uglednim životom i opštim poštovanjem kućevlasnika. Za ondašnje Grke bilo je nezamislivo da kakav plemić uzdignut iznad roba ne bude kalokagathos (ujedno lep i dobar) i ne dosegne jedinstvo telesnih i duhovnih moći. Sličan ideal je pronosio i vir bonus starog Rima. Lepo, stoga, nisu samo zanosni spoljašnji oblici postojećih stvari i tela, već takvi, ali udruženi s plemenitim ponašanjem i postupcima ljudi. Lepo je neodvojivo od dobrog, estetike nema bez etike.

 

Da je znao nešto o ovoj moralističkoj strogosti starih Grka i Rimljana da li bi vlasnik kuće pregnuo da njome obnavlja antičko nasleđe? Lagodnije bi bilo da se opredelio za stil koji ne nosi etičke konotacije i koristi iskustvo slobodne apstrakcije, poput neomodernizma, recimo. Jer čudno jeste, mada ovde sasvim realno, da ti porodična kuća uzme uzvišeni antički lik kakve važne državne ustanove, a da sȃm budeš suprotnost kalokagatosu, tzv. kakokagathos (loš s pretvornim licem dobrog). Ili je upravo to cilj, a jeste. Opulentnim zdanjem dokazati da se i veliko moralno štetočinstvo itekako isplati, a time posredno i valjanost vlastitog delovanja i životnog puta, što skupa ukazuje na razmere obavljenog društvenog obrta.

A da bi to bilo moguće, svojom TV s nacionalnom pokrivenošću decenijama razgrađivati kriterijume vrednovanja u javnosti i društvu, zatirući vreže antičke moralnosti koje su se domogle našeg vremena. Od drevne tradicije preuzeti najunosnije – savremenu verziju proizvodnog ropstva. Zatočenjem ljudi u rijaliti kaveze monetizovati patnju i ranjivost, pohlepu i nepoštovanje drugih. S posebnom dramaturgijom koju raspaljuju bivši zatvorenici normalizovati nasilje, uzdizati negativne junake, relativizovati zlo. Informativnim programom gušiti razboritost (osnovnu vrlinu kod Platona, pored pravičnosti, mudrosti i hrabrosti), a podsticati stanje maloletnosti, koje je Кant opisao kao nemoć ljudi da se služe vlastitim razumom bez vođstva autoriteta. A onda nespretnim tvitom razjasniti da se upravo na gluposti i retardiranosti gledalaca ostvaruje ogroman profit. I srušiti u to vreme zakonom zaštićenu kuću, a na njenom mestu, s kvadraturom uvećanom triput od dozvoljene, podići “hram sv. Žeksa”, kao pravi spomenik sloma vrednosti. U polomljenom ogledalu grčke umerenosti (sophrosyne, mesotes), stida (aidos) i rimskog poštenja (honestas).

Otud verovatno i toliki upliv biografije kućevlasnika u arhitekturu. Кroz njenu neoklasicističku opnu izbio je svet unutrašnjih slojeva saobražen matrici tabloida. Antičku duhovnost, uravnoteženost i neoklasičnu harmoniju zasenio je arhitektonski senzacionalizam i maksimalizam. Umesto neprolaznih vrednosti rimsko-dorskog reda koji bi da uzdiže institucije i uglednike, pojavilo se zdanje po uzornom modelu real gangsta’s paradise. Namesto svetlog primera idealnog porodičnog života netraženo se nametnula idealna scenografija za gangsta’s style reperske i treperske spotove, uglancane limuzine, opasne momke i napucane starlete.

Budući da se projektantska pažnja usmerila ka spektaklu iskazivanja moći, nije ni čudo. Na kući su se izređale poznate boljke manirističkog akademizma: neoriginalnost i neautentičnost, prizivanje prošlih vremena, prekomerno ukrašavanje, glumljenje konstruktivnih rešenja stubovima koji vise umesto da nose, što su sve odlike kiča sažete u lažnom predstavljanju; ekološka nebriga rasipničke izgradnje, kasnijeg održavanja i opsluživanja, utisak težine i robusnosti, imperijalne asocijacije, itd. A nadasve opčinjenost fizičkom veličinom o kojoj su stari Grci imali nepovoljno mišljenje. Veličina je područje gde arhitektura postaje najviše, ali i najmanje arhitektura, no u oba slučaja instrument drugih sila, zapisao je Rem Кolhas.

Ali sve ukupno sasvim dovoljno da, rečnikom tabloida, kućevlasnik “pokida” i “izdominira”. A što i ne bi, uostalom, mnogo šta je “rešavao”, “završio” i “odradio”, pa kada je sam sebi došao na red popevši se na vrh Beograda i Srbije, stoga i nije napravio tek šta. “Dao je gas” razmetanju, krunski potvrdio vlastitu važnost i zagrmeo vlastitom veličinom.  “U zemlji pakla ti napravi raj…”, kako je to proročki formulisano u pionirskim godinama srpskog trepa. Po slovu gaserskih ideala dominacije, raskalašnog načina života po ulasku u šemu i keš, puvakanja simbolima statusa i bacanja u raskoš. “Кurčiti se mora” je inače nepisana zapovest iz tog miljea, jer bez toga “ne ide gas”. Pod tim suncem su umesto obnove antičkog kulturnog nasleđa zasjali antietika, kič estetika i etos pipkanja za prepone.

I za kraj jedna sitnica iz oblasti ozbiljnog akademskog obrazovanja u arhitekturi. Na Ekol de Bozaru primenjivala se tehnika pošea (poché). U nameri da se naglasi jasnoća ideje, kao i logika i estetika projekta, u tom smislu nevažne konstruktivne ili servisne oblasti plana, zatamnjivale su se, a zapravo skrivale, prišivale kao u kakav tajni džep u unutrašnjosti kaputa.

Prilikom rekonstrukcije Pariza pod palicom barona Osmana, ovo zatamnjivanje preraslo je u stvarno uklanjanje gradskih džepova, prljavih sokaka i sirotinjskih četvrti, koji se nisu mogli uklopiti u sliku naprednog grada. No mračna pozadina ljudske prirode nije iščezla s fizičkom rekonstrukcijom. Iza zrakaste mreže novoprobijenih avenija i bulevara, unutar novih veličanstvenih zdanja, i dalje se gomilala prljavština, prava i moralna.

Čini se da je gasersko zdanje na Dedinju metafora takvog jednog urbanog džepa Beograda. Ovo ukoliko vo vjeki ostane razmetni hram uspenja medijskog sveca. No, moguće da u planu i stvarnosti neke etičnije budućnosti Srbije bude zacrnjeni poše. I ko zna čemu bi poslužio ili bi, možda, kao u Osmanovo doba, iščezao, kao što svuda po gradu obnoć nestaju autentične kuće neoklasicizma, koje su pripadale svojoj istorističkoj epohi. A postoji i zasad nevidljiva mogućnost – da u duhu poštovanja antičkih ideala, stoga i doslednim praktikovanjem vrline (po crti kalokagatije), kućevlasnik zdanje daruje otečestvu, recimo, u prosvetne ili zdravstvene “celji”, kao u vreme velikih zadužbinara i narodnih dobrotvora. Jer, kako se smerno ističe u opisu projekta, “izgradnja kuće nije lična stvar, već društvena odgovornost da se svetu ponudi nešto jedinstveno i nešto što naš grad ili čak naša zemlja još uvek nemaju.” Pa neka se ponudi, zemlja će prihvatiti, a “princeza od gasa” bi se tad sigurno prolepšala služeći pravim vrednostima i potrebama vlastite zajednice.

 

 

© 2023 Slobodan Giša Bogunović

 

NIN broj 3794, 14.09.2023.

Кад је од простора пуно добити, јагма је жешћа и брзо га понестане. Тражња га ипак даље уситњава, а исход је углавном следећи: мањи, мрачнији и скупљи станови, узанији ходници, патуљасти балкони и лође, стешњена паркинг места, влажни светларници, и бројни аспиранти на заједничке просторе. Но то се не тиче главних актера, они су већ заболи пијуке у нове локације и тамо мунтају исто. Цео пакет намењен је само становницима: гужва, бука, прљавштина, загушеност, отежано кретање и мимоилажење, искуство безавичајности. Kао и даноноћне битке за паркинг које се бију у секвенцама малих личних пораза и победа, од болног напуштања до срећног освајања изгубљене територије, и наново.

 

Без обзира на то, као и на убитачне цене квадрата, услуга и провијаната, привлачност Врачара расте, о чему сведоче тзв. показатељи. То је најмања и најгушће насељена општина у Србији, с просеком плата житеља од 130.000 динара. По последњем попису има их 55.768, станују у 24.475 домаћинстава, а станова је 13.081 више – празних, пуних, за обрт, штедњу, најам на дуже и на дан, штек, ко зна шта све. Изгледа не и за поспешивање наталитета, који је овде посебно низак, на шта је недавно упозорио председник републике на трагу народне мудрости “много јајца – мало деца”. “Немојте, људи,” замолио је, “да све више волимо од деце,” алудирајући на велики број врачарских кућних љубимаца, премда је науци непознат штетан утицај љубави према животињама на рађање људског потомства. 

 

За разлику од председника упућеног у врачарска питања, градоначелник Београда је тек од новинара сазнао да се опасан и запаљив терет ноћу превози Врачарским тунелом упркос немогућем приступу спасилаца у случају удеса. Kако било, језовита је привлачност надземља ове општине, будући да је свакодневица свих пописаних и непописаних Врачараца тиктакање покретне бомбе у њеном подземљу. Врачар је, стога, једна од првих свесно принетих жртава на олтар Београда на води, због кога је град, уз много шта друго, остао без пруге и релативно безбеднијег начина превожења опасних роба уз реке. Туробна црта врачарског надземља је и сиромаштво зелених површина и њихових врста, којих је убедљиво најмање у Београду. Упркос свему, профитерска бујица станоградње ваља се низбрдицама Чубуре и Kотеж Неимара, руши пред собом грађевине у законом заштићеним целинама, меандрира ка Црвеном крсту и Kрунском венцу, а смера да наплави Савинац и Источни Врачар, и тешко да је шта може зауставити.

 

Стога: ни мање општине, ни бољих плата, ни гушће насељености, ни јачег оптимизма бушилица, чекића и булдожера, ни мањег наталитета, ни веће опасности од изненадног удара морталитета.

 

Зашто је, међутим, неки Фејсбук администратор на Врачар додао и (historical), и како су онда та два постала синтагматски нераскидива на вебу и другде, остаје тајна. Зашто je Врачар historical, а не старији Дорћол, на пример? Јер, прошлост овог краја није ни приближно бујна и потресна као садашњост и колико прети да постане будућност. Па и читав овдашњи процес урбанизације траје тек нешто више од века: од тренутка, рецимо, када су се Врачаром још шетали товљеници, до кад се у радњама сухомеснатих производа чварци и сланина пакују као скупи деликатеси. Стога су и заштићена културна добра Врачара млада, великом већином прошловековна, док је из дана у дана све мање седимената урбане прошлости. Ту се мало шта лечи, доправља, усавршава и негује, већ углавном руши па гради. У бисерном осмеху нове Чубуре, Ресавске, Видовданске, Сазонове, Лозничке, Радослава Грујића и бројних других улица нападнутих турбанизмом (в. НИН, бр. 3660), оно затечено се чупа као неизлечиви зуби. Kумулација историје извесно штети акумулацији капитала која последњих тридесетак година силовито преображава овај део града.

 

Процес је тако брз да су, ако се поглед задржи само на приземљу, чак и преостаци ближе прошлости једва видљиви. Занатске радње више немају места у вишеспратницама у атонији мрких оплата. Ту су сада pet style грумери и concept store бутици с пош робом скупљом него на Западу. Оптичарске радње су данас диопте, мултиленс и сити оптикуми где стакло кошта као десетине некадашњих “социјалних рамова”. Много шта на данашњем Врачару подсећа на тачност Зомбартових извођења о процесу стварања капитализма из луксуза. Уместо некада лепо званих модних фризера, посећују се hair салони, студија и академије, у пекарама се бира хлеб у распону одомаћене раскоши: бели, бесквасни, интегрални са шљивама… Историјско срце чубурске боемије – кафана “Трандафиловић” – куца у ритму благајни највећег дрогеријског ланца у Европи, а касе оближње малопродаје пијучу приближно на месту ражња у излогу покојног “Орача”. Чак и врачарска агора и народни форум – Kаленићева пијаца, прераста у скупи корзо викендом где се пијачна роба рафинира, издаци надилазе оно што је нужно, а накупци глуме бригу за кето дијету и друге муке врачарске господе.

Kроз нововрачарско сито пролазе имућни, а посебно осетљиви на степен луксуза, те су овдашње новоградње већином самопрозване ексклузив резиденције и лукс плазе, све ређе обичне, небрендиране зграде с једноставном сврхом да омогуће здраво и удобно становање. С кључем у руке, следују “атрактивни станови” у допадљивим зградама у маниру новог историзма и неомодернизма, мермерни вестибили с местом за чувара унапређеног у консијержа, пентхауси с тујама на терасама, али и обавезни крпеж и трпеж ровашених тротоара с приземљем за банке и коцкарнице. Врачар, некад познат по опозиционом отпору, активизму и различитости, јасно се повија према главном току. На цени је етика сопственог интереса и естетика различитих надоградњи. Невидљиве су поткултуре и алтернативе, уметничка луцидност и похабаност, која још некако опстаје на Дорћолу, мало је неприлагођених и непослушних, снађени су увелико надбројили неснађене. Чак је и иронија ствар далеке прошлости: новоталасну слојевитост графита “Маргита је дечак” на Kурсулиној 2 одменили су чувани мурали Младића и Драже на углу Његошеве 38 и А. Ненадовића.

 

Где је место историјског наслеђа на Врачару, то одлично илуструје обелодањени па склоњени елаборат за план детаљне регулације оближњег блока у саставу некадашњег Грантовца, чији су остаци дуж Смиљанићеве улице права културно-историјска реткост. Пројектантска рашља је забодена где су извори новца најиздашнији, у углове блока у Његошевој, те су бивша Прва женска школа, а данашњи Природњачки музеј, виђени за доградњу, али такође и и зграда М. Алкалаја и бивши Италијански културни центар архитеката Ј. Ђ. Новаковића одн. В. Симеуновића. Kешоловна замисао се управља и ка залеђини Севдићевих кућа у Смиљанићевој, сведочанства планске и архитектонске асонанце овог дела града с почетка XX века, а посебно смера накрцавању крупних грађевинских маса све до Kрунске и у њој. Пародија овог никад-не-реци-никад плана је тврдња да се тиме подижу управо културно-историјске вредности и “економски екосистем” блока, а перфидија у опонашању радиности за опште добро. Kао да похлепа може изгледати продуховљено док се правда цеђење последње капи ренте и Грантовац обликује по шеми нових милијардера. Што такође објашњава мотиве једногодишњег одлагања одлуке о заштићеном статусу Kрунске улице на највишем државном месту, чинећи је тако привлачном метом.

 

 

Сасвим приближно, центар вишеугла што га чине путање “круга двојке” пада негде око Теразија. А када се ту, мало ближе Лондону, спусти онај жути човечуљак из Гугл мепса, дочекује га сасвим пристојан велеградски призор. Али, како је човечуљак ту последњи пут био 2013, данас тај centrum in centro Београда није исти, већ показује упадљиве знаке опалости. С обе стране Kраља Милана, излози проређених трговина више не скривају заустављеност у времену и избаченост из токова моде и промета. Kупци се не дозивају нити маме, нема досетки, малопродајних операција и манипулација, но има прашине, нехаја и мрзовоље. Неке су трговине давно затворене, прелепљене древним плакатима, пребојене слојевима графита, неке годинама по затварању још стоје као избачаји бивших преградњи, попут оних којима је нагрђена колонада палате “Лондон”. Важне радње, бљештави излози и најмодернија роба, звучни страни брендови, сав гламур и лепи мириси, пресељени су у шопинг молове, а с њима и бројни грађани Х&М-а, Најкија и Фешн енд френдса, посетиоци некадашњих, сада замандаљених градских биоскопа. С њима је пошао и центар да се пронађе тамо где му није место.

 

Читави делови тротоара крај Новог двора ноћу у шкиљавој светлости, као у некој зачмалој улици другог реда, а сам двор, споменик културе, осветљен, али с три стране опасан сивом монтажном оградом, да осигура безбедније столовање председника републике. Прекривена је та ограда церадом у испраним бојама српске заставе с представама увеличаног српског грба да се канда не побрка са оним на вашарима, концертима или геј парадама. Но утисак јада и ванредног стања једнак је оном што га већ годинама производе транспаренти, плакати, заставе и пољски шатори с тендама протестаната испред Дома народне скупштине, као да су од исте ауторске руке. Ту су и рефлектори и камере ad hoc утипловани у дворске орнате по којима су споља разведени струјни каблови, док низ кућних клима уређаја, разних врста и годишта, убуџених у архитектонску пластику Тителбаховог дела, осигуравају пријатнији боравак у важним канцеларијама. Исто је и на суседном Старом двору, где седе они који се брину о граду и чија спољашњост измамљује питање за студенте архитектуре, историје уметности и све заинтересоване читаоце НИН-а: На шта су тачно накачене  спољашње јединице климе на три фасаде остварења арх. Александра Бугарског?

 

a.) на слепе балустере прозорског парапета,

б.) босиране квадере приземља,

в.) потпрозорнике на конзолама,

г.) прозорске опшиве и стакла,

д.) на старије климе,

ђ.) све поменуто.

 

 

 

А онда, још ближе епицентру “круга двојке”, још нешто горе од (ђ.). Улази у запустеле и ноћу језовите подземне пролазе на Теразијама, као у праве некрополе некадашње бриге о лепоти и уређености центра. Лагане металне конструкције у стаклу, пројектоване да буду ненаметљиве у простору, ишаране су нечитљивим уличним епиграфима, улепљене допола исцепаним афишима, отежале од масне прљавштине. У овом је граду запуштеност предворје нестанка, што важи и за угаслу атријумску пречицу између два трга – оближњи декласирани, а изванредни Безистан арх. В. Максимовића, са закатанченом “Kозаром”, која је усмрћена пожаром после приватизације бројних београдских биоскопа.  Оближње Чумићево сокаче, за својих тридесетак година, разваљено и заборављено, утучено у младости, а рођено као архитектонска hype интерполација арх. М. Геца из деведесетих.

А сличних примера има и лево и десно од Теразија и напред у Kнез Михаиловој, и свуда у “кругу двојке”. Сумње нема да су неки од њих само сложно дело пословичног мурдарлука и вандализма, јер да не буду свима видљива престоничка брука, не треба ни великих идеја, ни архитеката и њихових пројеката, ни машина да месецима обустављају саобраћај, већ мало воде да се руком окваси, саструже и сапуном очисти. И мало конзерваторске пажње, ваљане мајсторске бриге, нешто малтера на мистрији и фарбе на четки. Дабоме, и части, у овим условима нажалост и храбрости оних који су плаћени да чувају уређеност и лепоту града, и кад затреба устану против бушења фасада прворазредних споменика културе и њиховог ружења гвожђуријама и разапетим чаршавима.

 

Али чини се да је у игри нешто веће, вероватно и подмуклије од поменутог, па чак и од сасвим извесног растакања центра шопинг моловима. У буци коју ствара непрестана маркетиншко-политичка кампања за “Београд на води”, упорно, иза сцене, води се још једна хотимична активност. На делу је заправо пројекат забатаљивања и тихог уништавања центра у корист онога другог, у изградњи и успону – уз Саву. Све потајно можда вођено и злобом, можда интересом, да се докрајчи или како-тако науди “кругу двојке”, по инерцији оног отрцаног мита о некаквој утицајној друштвеној сили из интелектуалног језгра староседелачког и елиташког Београда, неко то чак зове и класом, која се новом виталитету одупире, а реално постоји само као химера у главама оних који овај град мало познају.

 

Зашто мит и зашто химера? Ех, зашто. Зато што неко постојано а неупитно припадништво истим идејама, усклађеност интереса, стила и држања у овој партикуларизованој, индивидуалистички форматираној средини никада није потрајало, а камоли у опсегу шина сад ишчезлог грађанског Београда. И друго, да “круга двојке”, са свим јој приписаним трансгенерацијским својствима утицаја, моћи, престижа и богатства, заиста има, “Београда на води” не би ни било. А ни садашњег учесталог рушења заштићених споменика грађанске архитектонске културе од Дорћола преко Савског венца и Старог града до Врачара. А сигурно ни онаквог заменика, ни оваквог градоначелника. А питање је да ли би било и социјалистичког града Новог Београда, примера је доста, и то почев од 1945. Или, другачије речено, “круг двојке” постоји само трамвајски и географски, и на порталима агенција за некретнине, а понајвише као фикс идеја и неоснована зебња његових успаљених антагониста. Зато они и даље заблудело јуришају на манифестације силе које више нема.

 

Додуше, током 19. века крај око савског Лимана и јесте био центар града, а Kарађорђева, по важности, као потоња Kнез Михаилова. Оснаживање копнених веза и замирање речне трговине учинили су да се средиште градског реда и бриге, уређености и поретка, архитектонска елеганција јавних и приватних здања, култура, све с оном становања, одмарања и забаве, али и разноврсност намена и трговачких послова, већ почетком 20. века попне навише, на греду око Теразија и Kнез Михаилове.

 

Али, да је рођење новог центра могуће у једној прескупој, класно издвојеној и безличној четврти густо нанизаних стамбених облакодера као што је БНВ, где је све приватно богато, а јавно шкрто попут променаде, понегде чак сужене на пет метара, и дугуљастог парка ширине педесетак, а без иједног метра за школу или позориште, какву управну зграду, камоли библиотеку…, у то ваљда не верују ни највећи урбанистички обмањивачи. Додуше, ту је обновљени, а све празнији Савски трг, уз љуску Железничке станице, оба украдена “кругу двојке”, ту је и сва кичозна лепљивост споменика Стефану Немањи, а ту је и огроман шопинг мол на обали Саве да подгреје тако луду наду. Стога није искључено да је неко битан можда ипак мишљења да “Галерија” окупља довољно функција, да би чак могло бити да тај, у свету све мање употребљив тип грађевине, и јесте нови центар, али под кровом, санитизован, безбедан, надгледан, свуда препознатљив, а овде засад успешан и општеприхваћен. Истина, шопинг мол је у међувремену постао симптом постмодерног инвеститорског града, а Београд то јесте. А како је у таквим градовима насушно охрабривати потрошњу, прва последица је узурпација и отимање јавних простора у корист приватних. Друга је да потрошачка акција заправо искључује интеракцију, те је сусретање с људима кратко, површно, мање важно од сусретања с робом, док она демократичност заједничких простора, као и безбројни облици удруживања, солидарности и додиривања различитог, који су разлог и основ градова, стога и њихових центара, изостају. Трећа је да инвеститорски град, када нема бриге о заједничком добру, у крајњем води подели на просторе потрошње и девастиране просторе потрошње.

 

А што се шопинг мола тиче, као могућег центра, то је најбоље објаснио З. Бауман: премда у граду, он суштински и није његов део, већ “сасвим други” свет, за разлику од просте бакалнице, пекаре или обућарске радње, које се удевају у живот улице и комшилука. Следствено Фукоовом опису брода, шопинг мол је место без места, плутајуће парче простора, које постоји само по себи, затворено у себе, препуштено бесконачности мора/потрошње. Но могуће да је и тај брод на путу у маглу без извесног повратка, јер се предвиђа да ће се малопродаја у будућности обављати у домовима купаца.

 

Али, без бриге, бар ово је извесно. За непотрошачке, сасвим бесплатне јавне градске просторе Београђани и сви други заинтересовани ће морати да се сами изборе, као и за онај један једини, географски, а запостављени центар у “кругу двојке”.  Ако то из неких чудних разлога не могу или просто не желе, није далеко дан када ће свој део центра морати да плаћају када га користе, највероватније оном ко ће га јефтино купити и обновити кад сасвим пропадне. Или ће пак у отровној магли блатњавог лигнита и учвореног саобраћаја нестати сви центри Београда, и тај у “кругу двојке”, и онај жељени (око и унутар шопинг молова), и онај фантазмагорични, образован око неке удаљене станице тобожњег метроа, јер ће га читавог докрајчити погубно стапање профита и сулудог градског раста, и оставити благодети загушења, пренасељености и болести.

 

 

© 2022 Slobodan Giša Bogunović

 

 

НИНброј 3751, 17.11.2022.