Feljton o turbanizmu

Od trenutka kad su prvi kupci organizovane turističke ture u iznajmljenom vagonu Tomasa Kuka 1841. kročili na tlo Lestera, do onog časa kad je Džastin Biber smaknutog šorca preko trenerke plesao pred vodopadom reke Fjatra da svojim novim spotom zazove milionsku hordu turista i posredno uništi tu ekološki ranjivu tačku Islanda, minulo je tačno 178 godina turizma u današnjem smislu. Za to vreme, s malim i velikim novcem, koje vere, boje i nacije bili, turisti, mamurni i trezni, prošli su nebrojeno puta uzduž i popreko zemljinim šarom. Nikada se, naime, tokom svoje istorije čovečanstvo nije toliko kretalo i premetalo. Leteli su nebom, brodili okeanima i splavarili rekama, osvajali planinske vrhove i u skijaškom strmoglavu jezdili padinama, išli u šoping, tiskali se u noćnim klubovima, pred muzejima, slikama i građevinama, a najradije se sunčali na toplom pesku i za sobom za prošlost i budućnost svuda ostavili tragove svoga boravka. I to ne samo kao običan svet na odmoru, ni kao veliki avanturisti ili istraživači na Vinkelmanovom tragu, niti kao Benjaminova tumarala, ni kao puki znatiželjnici, hedonisti, rekreativci sportisti, snimatelji i notari privatnog života, niti samo kao nadahnuti putopisci i fotografi gradova, otoka, mora ili planina, kulturni ambasadori, influenseri i storiteleri društvenih mreža, ni kao kupoholičari i vikend-alkoholičari, digitalni nomadi i paradajz-turisti, ni kao arhetipski varvari i potencijalni vandali, već kao sve to skupa, ujedno i u paketu, – all in one, alles in einem, todo en uno, tout-en-un, tutto in uno.

Premda se turista od turiste razlikuje, on svuda ima prepoznatljivo lice.

Ipak, odavno on ne podseća na dobrodušnog i pupastog tvrdicu, Kolumba iz Jagodine Jovanču Micića, koji je, nesklon avanturama, jednom obišao globus sa srećkom Norveškog međunarodnog saobraćajnog društva, ne znajući šta će ga na tom putu snaći. Danas posvuda nastupa jedan drugi i drugačiji – samocentrirani hedonist, narcisoidni uživalac u mahom režiranim i predvidivim događajima. To nije Nušićev Jovanča koji se namučio da se u tuđini snađe pa, vrativši se, odlučio da se nikad i nikud više ne zaputi, već onaj što se po povratku već sprema za novi put. Jer tamo, daleko od kuće, dobrodošao i svuda kao svoj na svome, zna da će se njegovim željama svet povinovati. Spreman je da plati svaki minut svog oporavka od svih beskrvnih i napornih minuta svoga prekogodišnjeg rada. I svoju zajemčenu dokolicu suprotstavi svemu što mu ciklično ponavljanje obične svakodnevice oduzima. 

Pošto mu je vreme kratko, cilj mu je da se što brže preveze, da što više vidi i doživi, da zipuje razdaljine i mesta, ukuse i mirise, saznanja, pojave i ljude; te da, sišavši s dosadne crte života i uzevši drugu prirodu, nabrzo ugrabi iskustva i zadovoljstva, odgovoran nikome do sebi. Tad guta kilometre, plaća ture, vodiče, skipere i ski-pasove, začas preobražen iz papučića u stokuću, iz činovnika u arhetipskog lovca koji izjutra puca, u podne jedri, a popodne se njiše nad provalijom ili u nju skače. Jer da bi bila što vrednija, ispunjenija, njegova dokolica mora biti tim šareniji spektakl, bolja igra i uzbudljivije bekstvo, po crti univerzalne vrednosti Velikog raspusta, u civilizaciji, kako je utvrdio još Edgar Moren, gde su se velike transcendentalne vrednosti i inače raspale u prah.

Model tog uživaoca na raspustu, strukturisanih i zagarantovanih doživljaja, posredno i neposredno određuje izgled svih mesta njegovog boravka, te se turizam ubraja među urbanotvorne sile. Za relativno kratko istorijsko vreme turističkog dinamizma mnogi gradovi, naselja, sela i varošice, na kopnu i usred mora, upodobljeni su i upodobljavaju se kulturno-antropološkom modelu turiste. A on je i jedna prisutnost, i jedno iščekivanje. U zavisnosti od godišnjeg doba njegov se entitet menja, u sezoni on je telesna emanacija punih džepova i opipljivih strasti, u vansezoni – tek apstraktum u najavi. Tada je jedno dozivanje i vabljenje, gotovo duhovna orijentacija, rentijerska čežnja na horizontu očekivanja – ali utoliko mera prostora i stvari, njihovih proporcija i detalja.  Prema trajanju njegovog boravka, prema veličini njegove grupe, njegovim navikama, zahtevima, pisanim rivjuima, menjaju se opštinski i državni propisi, proširuju se šetnice i parkinzi, apartmani i lokali, nadziđuju kuće, umeću stolovi i kreveti, dekorišu pročelja, firmopišu table i kite balkoni, u širinu i visinu diže se ladanjska arhitektura rizorta, vila, hotela i kafana, a kada ode, sve se raščini u tužnu realnost, u zamrznuti hronotop i sablasno prazne prostore čekanja.

A da bi istražio što još nije ili ponovio što već jeste doživeo, makar to bilo i na najudaljenijoj tački planete, turista je najpre “potrošač razdaljina”, a potom konzument i korisnik prirodnog bogatstva određenog mesta, uključujući i njegovu lepotu. Stoga se njemu ne sameravaju samo turističke mikrolokacije, varošice, gradovi i regioni, već i čitava planeta, jer je ogroman potrošač neobnovljive energije, a to se, štetnim posledicama, već uveliko preliva van uskog domena njegovog ličnog zadovoljstva i uzdizanja. Da li avionom s pet zvezdica, kruzerom preko sinjeg mora ili iza okuke na biciklu, retko gde on on dolazi sam, a gde ga je više – tu je po pravilu lepote manje. Svojim prevoženjem i svojom brojnošću ugrožava, na kraju i poništava tu lepotu, pa su, paradoksalno, danas najlepša turistička mesta – ona bez ili s malo turista.

Masovni turizam, naime, iako ima blagotvorno dejstvo na privredu, interkulturnu razmenu, doživljaj i mitologiju sreće, zbog čega postojano nosi pozitivna značenja, ima i niz negativnih. Najčešće počinje otvorenim sukobom sa staništima životinja, nastavlja se komercijalizacijom nasleđenog prostora, iscrpljivanjem i degradacijom podzemnih voda, zemljišta i vazduha, a završava se svakojakim zagađenjem  – bukom, plastikom, otpadnim vodama. Budući da karbonski otisak turiste vremenom postaje sve dublji, u rajskim slikama njegovog uživanja naziru se prizori potrošačke samoživosti, nesavesnosti i svemoći, a humanistički ideal o čoveku kao meri stvari (homo mensura) i računici homo economicus-a, nije vedar, već pronosi i letalnu pretnju. Zadovoljenje opštevažećih kriterijuma gratifikacije turiste ugrožava spomenike prirode, ali takođe i spomenike istorije i kulture, ugrožava raznolikost, autohtoni pogled na svet i ekonomsku samostalnost društvenih zajednica, a brojna mesta, uveličavanjem građene sredine po oveštalom kalupu, lišava osobenosti, regionalne i lokalne autentičnosti, te čini da su jedna drugima nalik. Štaviše, ekspanzivno čovečanstvo, predvideo je R. Кolhas, sve više će stanjivati i trošiti svoju istoriju, identitete, karakter, dok ih turizam melje do besmislene prašine. Stoga je moguće zaključiti: premda delanje turiste društvu donosi ekonomsku, a njemu ličnu dobrobit, ono je otuda ujedno i rđavo (grčki κᾰκός, kakós), pa je turista, već i samom prirodom savremenog turizma, vrsta zlodejanca, „kakosa”. Potencijal štete, koje uglavnom nije svestan, tim je veći što je njegova rasprostranjenost tolika da prebiva u svakom od nas.

Godine 1936. Beograd je i zvanično proglašen za turističko mesto. S razlogom, jer slika u očima Drugog bila je tad laskava: njegovim su noćima stranci pevali čitave pesme, dok mu je evropejstvo počinjalo od Železničke stanice, a završavalo se u najzabačenijem kvartu njegovom, barem po sudu T. Atanasiadisa. Tom grčkom publicisti Beograd se činio jedini grad na Balkanu koji je “sto na sto Evropa”: čist, osvetljen, iznutra organizovan. Međutim, u potonjem turističkom mapiranju kako Srbije, tako i prve i druge Jugoslavije, bio je tek jedno u nizu zanimljivih odredišta.

U XIX veku, kad je ovdašnji turizam i rođen u doba kneza Miloša, iz Beograda se polazilo na odmor u lekovite banje, učestalo putovalo “šetnim” vozovima, brodovima, kasnije i automobilima, od 1928. i avionima na omiljene turističke tačke širom zemlje. Narativ o njegovoj turbulentnoj istoriji postajao je uverljiv tek na Beogradskoj tvrđavi i u skromnim zaostacima turskog nasleđa Skadarlije i Varoš kapije, te se turistički Beograd više uzdao u svoju sadašnjost i modernost, u bogat kulturni i trgovački život, u to vreme naprednu i elegantnu arhitekturu, brojne restorane i udobne hotele. Bolje nije bilo ni u socijalističkom društvu, kad je zaživelo zajamčeno pravo radnika na plaćeni odmor, raskriljen po brojnim odmaralištima druge Jugoslavije. Ostao je važna i posećena, no ipak prolazna stanica na rutama koje su strancima ubedljivo preporučivale jugoslovenske turističke kancelarije otvorene u Frankfurtu na Majni, u Beču, Cirihu, Parizu, Rimu, Londonu, Stokholmu i Njujorku. Mnogoljudni centar s težištem u izgradnji po preporukama Atinske povelje, sa stanovanjem kao primarnom funkcijom u novom gradu bez trgova i sa starim gradom bez onih pravih, privlačio je nakratko svojim sajmovima, konferencijama, sportskim dogadjajima i muzejima. Nije dosezao zadivljujuću slojevitost vidljive kulturne baštine regija čiji je prestoni grad bio. 

Stoga je turista brzo kretao tragom prirodnih lepota druge Jugoslavije, posebno ka letovalištima na moru, gde su ga, srasla s pejzažom i u ritmu kaskada, dočekivala autorska dela novoizgrađene turističke arhitekture. Usput se, kao retko gde, mogao odazvati pozivu praistorijskih nalazišta, antičke i helenske spomeničke baštine, pa i one vizantijske, romaničke i gotičke, i na putu ukrstiti utiske kako o narodnoj arhitekturi, srpskim manastirima, turskim džamijama i mošejama, tako i o baroknim dvorcima, palatama venecijanske gotike, crkvama i fontanama duž nove Jadranske magistrale. 

Zlatko Ugljen, Hotel Vučjak, Jahorina (1984); Slobodan Milićević, Hotel Croatia, Cavtat (1973); Avio-reklama

Posle ratova u Jugoslaviji izoštrio je Beograd samosvojnost svog turističkog imidža, ali igrom slučaja i mimo plana, napustivši etatizam uređene turističke politike. Štaviše, iz godine u godinu raslo je u svetu čuvenje o jednom balkanskom gradu na živopisnim rekama, teške prošlosti, ali lakog i jeftinog provoda, gde, nasuprot neuzbudljivoj gradskoj obdanici nesputano caruje “volja za noć”. Za razliku od predstava Beograda, one međuratne, o dominantno evropskom ambijentu, i one poratne o željenom centru administracije, kulture i privrede, tu novu sliku prestonice internacionalni turizam promotivno je svrstao u egzotični zov Orijenta. Posle građanskih ratova i NATO intervencije u Jugoslaviji lako je bilo vaskrsnuti mit o središtu izobličene stvarnosti ovde, na Balkanu, daleko od racionalne kulture Zapada. Koloritna i egzotična, uz ambivalentne mirise reke, zaigrala je noćna turistička ponuda mimo osnovnih estetskih predilekcija, no i preduslova bezbednosti. Zaljuljali su se splavovi na praznim buradima, ta ratna posvojčad gostioničarskog preduzimaštva, i osvežilii mentalnu kartu u kojoj Beograd samo geografski pripada Zapadu. Bolji se dokaz “orijentalne drugosti” i nije mogao naći od haotičnog klepeža raznorodnih kućica i kuća u previsokom i pregustom nizu, koji su tek pojedinačnim izuzetkom ulepšali savsku i dunavsku obalu, a u celini je nagrdili, sve s nakupljenim rečnim otpadom, izlomljenom kamenom ogradom šetnice i pogledom na stari Beograd.

Upravo takva, leta 2019, prestonica Srbije je silazila na reke, svetleći “balkanskim” sjajem, ali od Zapada nagrađena atributom rezilijentnog grada koji se od svojih bolesti i istorijskih potresa, a najpre nasleđa večne “kuće ratova” lagano oporavlja, između ostalog zahvaljujući opojnom noćnom životu. Pred svetsku zarazu, premda bez glavne železničke stanice, sa očajnim javnim prevozom, sva iskićena, prenaseljena, zakrčena i zagađena, čak je gorela besanicom city break turizma. Tokom dana, delić svoje turističke zavodljivosti crpela je iz takozvane ruin porn naslade svedočanstvima NATO bombardovanja u centru grada, te iz banalizacije fenomena kolektivnog stanovanja u arhitekturi novobeogradskih blokova, koju su turistički vodiči, blogeri i vlogeri rado prikazivali gledajući kroz distopijske naočare komunističkog totalitarizma i estetiku devastiranog. Zbog velike potražnje, pojedini žitelji osetili su se i kao privatjei, doduše osiromašeni nastavljači tradicije krupnog rentijerstva međuratnog Beograda. Uostalom, kad se javni prostori saobražavaju turisti, kada je već nemoguće drugačije zaraditi za život – zašto ne unovčiti privatnost? Kao i 1937, kada je ponestalo smeštaja za brojne posetioce novootvorenog Sajma te se noćivalo u privatnim stanovima, tako je i sad, kako je ko mogao, kuće i stanove ispraznio, pa i od starijih ukućana, pretvorio ih u “smeštajne jedinice”, okrečio, uredio i fotografisao, i predstavio na sajtovima zaokružujući stavke o liftovima, interfonima i kablovskim vezama. S čilim turistima, sklonim piću, brzoj hrani i kratkim vezama Beograd je poživeo rentijersku bajku o stanu na dan. Samozavaravalo se i pametovalo da se gostima dobro naplaćuje obostrano prihvaćen simulakrum prijateljske usluge ili pak osećaj autentičnog življenja u gradu, ali se najpre prodavala vlastita duša, još živa u ustupljenim bračnim krevetima i zveckanju porodičnog posuđa.

Kovid 19, međutim, zaustavio je i producente i konzumente turizma, a život na trgovima i ulicama zamenio je lokdaun. Kao i urbana naselja širom sveta, Beograd je 2020. stao, obnažio se, pokazao svoj jad i ponos. Bez ljudi, njegova arhitektura je prepuštena gradskoj fauni i flori, zvezdanom nebu i čistom vazduhu, a nadasve čudesnom miru, koji je bio i blagodet i jeza.

No samo kratko vladao je opšti žal za iščezlim turistima dubokog džepa i još dubljeg karbonskog otiska. Za razliku od opreznih zemalja na zapadu Evrope, slobodan ulazak u Srbiju je brzo dopušten bez testiranja na bolest. Krajem novembra iste godine američki magazin Forbs je preporučio da se ne propusti poseta širom otvorenom Beogradu, “koji ne samo da je pun arheoloških iskopina, već ima i ‘živahnu scenu’ za ljubitelje hrane i pića“. “Privreda mora da radi”, objasnio je u jeku zaraze praćene strahotama domaćeg zdravstva član Kriznog štaba za borbu protiv epidemije svodeći privredu na žilavo i živahno hotelijerstvo. “U Beogradu imamo skoro 50 odsto popunjenost hotela, a u centru grada 80 odsto”, kazao je ponosno on. Iskreno se nadao da će se brzo, još jačim i luđim zamahom, svet ponovo vratiti u kolotečinu industrijske kolonizacije turizmom, s novim hordama u postepidemijskom, još nezaboravnijem provodu.

Ali premotajmo još nekoliko prizora unazad, kad su se, bez imalo svesti o posledicama, smišljali načini da se gostoprimljivi Beograd prinese “kakosu” kao žrtveni dar.

III Razglednice iz Beograda (2012-2021)

Prizor 1. 

Potencijalni gradonačelnik Beograda na izborima 2012. plovi brodom s bivšim gradonačelnikom Njujorka. Zagledani su u prostor između starog Savskog mosta i Gazele, ali je bivšem gradonačelniku svejedno šta vidi. Šta god video rekao bi isto, jer je to smislio i pre dolaska u Beograd. Od poređenja s trgom u Njujorku nije odustao ni kad je uočio široko gradsko polje s redovima železničkih šina i pokojom prizemljušom, pa je rekao: 

“Kada sam ja postao gradonačelnik, ovakav je bio i Tajms skver. Leglo kriminala, narkomanije i pornografije. Investirali smo nešto javnog novca, napravili partnerstvo sa velikim kompanijama i došli do toga da je Tajms skver danas centar Njujorka, a mnogi kažu i centar sveta.” 

Kandidat za gradonačelnika Beograda je ćutao i sijao od sreće, premda je njegova stranka za svaku izgovorenu reč bivšeg gradonačelnika platila hiljade dolara. Zbog toga je očekivao da čuje i ono glavno. “Sređivanje priobalja napraviće veliku promenu Beogradu”, poentirao je bivši gradonačelnik, “dovešće mnogo više turista, poslova, investicija. “Beograd na vodi” je tačno ono što je potrebno Beogradu i Srbiji,”  zaključio je i sa zadovoljstvom pogledao u kandidata za gradonačelnika.

“Za mene je pravi vođa onaj koji ima velike snove,” rekao je, “koji sanja o velikim promenama i kako to da ostvari, koji ima nos da to i uradi”.

Kandidat se tad nekako izdužio od ushićenja. Pošto je u tom trenutku vetar na brod naneo mirise obližnjih ispusta kanalizacije čitavog jugozapadnog Beograda, njegovi nosni receptori odlučno su odbili da prime takvu informaciju. Isto se dešavalo i s receptorima bivšeg gradonačelnika, ali su razlozi za to bili drugačiji. Znao je da je ovde sad i više nikad. Informacija je ostala neobrađena. Obojica su iskreno i intimno verovali da rešavanje problema odvođenja i prečišćavanja otpadnih voda nepotrebno zaustavlja ekonomiju i na svaki način ograničava razvoj grada.

Prizor 2.

Otkako je polovinom 2014. svečano otkrivena maketa “Beograda na vodi” (BNV), gradska sekretarka za privredu o njoj nije prestala da mašta. Sve joj se činilo i kao avantura i kao romansa – kula lucidnog imena “Kula Belgrade”, bele jahte, čarobni oblakoderi, tirkizna i mirisna voda Save. Nekako u to vreme snove su joj pohodili neki bogati i preduzimljivi ljudi, izvajanih tela u tesnim sakoima i uzanim pantalonama od listera. Toliko živi da su joj se priviđali i na javi, najučestalije početkom radnog dana. Zato, kad je u leto 2016. davala intervju jednom lokalnom mediju, koren reči “investitor” upotrebila je četiri puta već u prvoj rečenici:

“Mi smo u stalnom kontaktu sa brojnim investitorima koji žele da investiraju u Beograd i intenzivno radimo na stvaranju povoljne investicione klime i na privlačenju što više stranih investicija.”

Budući da je u to vreme maketa Bnv-a, koju su zvali masterplanom, bila jedna od najvećih investicija, novinarku je zanimalo i šta to nedostaje Beogradu da bi upotpunio sebe kao vrhunski, tj. top-turistički grad Evrope. Sekretarka nije imala dileme šta će to upotpuniti, a, pravo govoreći, trajno uništiti Beograd: 

“Projekat ‘Beograd na vodi’ je velika šansa za grad, za domaću građevinsku industriju, privredu i sve prateće industrije, a posebno za turizam i razvoj grada u priobalju. Beograd će zahvaljujući ovom projektu postati regionalni centar, turističko središte jugoistočne Evrope, a Srbija zemlja koja privlači najveći broj investitora i turista u regiji. […]  Takođe intenzivno radimo na razvoju nautičkog turizma i stvaranju boljih uslova za prihvat turista koji Beograd posete velikim brodovima, kruzerima.”

Konzumenti VAU iskustva na krovu W Residence Belgrade (projekat)

Spomenik nad krovovima – Stefanu Nemanji

Photo credit: Danica Bogunović

Prizor 5. 

Zima je, 2019. U predsednikovom okruženju već odavno živi njegov nauk da se svi kiče prvoklasnim promašajima kao uspesima, poput obnove Cvetnog trga. Najbrže, ipak, primio se nauk kod zamenika gradonačelnika. Kako mu nije uspelo da postane pravi gradonačelnik, upinjao se da bar postane gradonačelnik beogradskog urbanog kiča, te da se dokaže ne tek pregornim radom, već pre svega poznavanjem materije. Sad, tog februara, on kroz kvalitetne naočare gleda u fotografa držeći u rukama ugovor o izgradnji fontane na Cvetnom trgu, koju je potom sasvim zaboravio u haosu haotične obnove ulica.

“Fontana će biti jedinstvena u Beogradu, a svakako popularna u svetu, jer je parterna, što znači da će po njoj ljudi moći da hodaju,” objasnio je novinarima. Bio je svestan da jedinstvenost i svetska popularnost fontane možda neće zadovoljiti razmažene Beograđane, ali je odbijao mogućnost da je to zato što će se nalaziti na trgu koji nije ni cvetni, ni trg. Iako će ubrzo postati priznati književnik, to je bilo sve što je znao da kaže o kvalitetu fontane. Bolje se snalazio u gizdanju količinama i veličinama, napretkom Beograda kroz brojke i procente, kvadratne i kubne metre, milione dinara i evra. Uostalom, vrednost buduće beogradske fontane prevashodno je ekonomske prirode, što je lako dokazivo poređenjem s najčuvenijom fontanom na svetu: “Ideja je da po uzoru na Fontanu di Trevi u Rimu, koja godišnje ima čak nekoliko miliona evra dobiti od ubačenih novčića građana i turista, i buduća fontana na Cvetnom trgu dobije ovakvu dodatnu funkciju. Novac bi mogao da bude iskorišćen za izgradnju novih fontana.”

Posle konferencije za štampu zameniku je bilo krivo što ideju nije izveo do savršenstva. Trebalo je da kaže i da će se u svaku od novoizgrađenih fontana ubacivati novčići, i da će ti novčići omogućiti zapošljavanje sve većeg broja ljudi u izgradnji novih fontana, što je dokaz dalekovide, posebno ekonomske, politike našeg predsednika.

Prizor 7.

Umesto da negde otvori neku galeriju, predsednik otvara još nedovršenu i polupraznu arkadiju BW Galerije. Rekli su mu da je to jedini šoping-mol u Evropi, a u centru grada i na obali reke, čime se naročito ponosi, jer je svom dušom takmičar. Ali nije ta građevina samo po tome jedinstvena. Dok čitav svet munjevito prelazi na onlajn trgovinu, a javna arhitektura, sve s mastodontskim tržnim centrima, traži nove i drugačije načine postojanja u fluidnom sajberprostoru bez granica, šoping-mol je tvrdo zidan kao durašni grad sa ulicama, trgom i avenijama pod krovom. Njegove 302.000 kvadratnih metara, s 93.000 kvadrata prostora za izdavanje i 3.600 parking mesta, pokrilo je najtvrđim materijalom šest hektara zemljišta duž gotovo pola kilometra neprocenjivog savskog priobalja.

“Ovaj tržni centar ne možete da obiđete,” objašnjava on, premda će budući kupci sve ređe bilo šta obilaziti kupujući, tj. radije kupovati od kuće. “Video sam nasmejane, zaposlene ljude, koji vide i osećaju novu energiju. Ovde će da radi 5.000 ljudi, sve što smo radili na Beogradu na vodi, doprinelo je našoj ekonomiji. Izdržali smo sve napade i ružne reči zbog pokušaja da ostvarimo snove. Beograd postaje glavni grad regiona.”

Prizor 8.

“Pozvaćemo 1,3 milijarde Kineza da im kažemo ‘Srbija je otvorena’. Pa da l’ će doći milion, dva ili tri u posetu Srbiji, ali će moći slobodno da dolaze,” izjavio je predsednik Srbije po završetku razgovora s kraljem Hamadom bin Isom al Kalifom. Sunce u martu 2021, kraljeva smirenost, okruženost zlatom, bogate trpeze Bahreina, ne utiču na srpskog političara. Ma koliko opasno bilo da onaj ko ne vlada sobom, vlada drugima, opet je u vrtlogu gneva. Saznao je da će kovid pasoši u EU važiti samo za vakcine čiju je delotvornost utvrdila Evropska agencija za lekove, ali ne i za kineske i ruske, kojima se uveliko imunizuje stanovništvo u njegovoj zemlji. Ali, naučio je to još kao mali, kad od velikih dobiješ i čvrgu, slaži da si ih prebio. Njegova ideja o sveturističkoj Srbiji konačno dobija realnu, a realno gledano, sumasišavšu podlogu. “Pa ćemo da pozovemo 140 miliona Rusa da dođu kod nas, pa ćemo da pozovemo celu Latinsku Ameriku,” nastavlja on. “Pa ćemo da pozovemo gotovo celu Afriku, pa ceo (Persijski) zaliv odavde, koji su najvećim delom vakcinisani kineskim vakcinama. Pa Tursku, koja se vakciniše kineskim vakcinama. I sve njih nećete da primate? Srbija hoće! Dobrodošli u Srbiju svi! Napravićemo avio-aranžmane, napravićemo sve što treba, kupićemo avione, kupićemo sve! Svi u Srbiju!” poželeo je dobrodošlicu svima, u osvetničkom magnovenju. 

IV Turbanizam

O čemu govore prethodni prizori? 

Od 2012. i veličanstvene predizborne plovidbe A. Vučića i R. Đulijanija Savom (pr. 1), a onda tokom redovnih automobilskih vožnji (A. Vučić: “Često sam se s gradonačelnikom uveče zajedno vozio po gradu i gledali smo šta gde treba da se uradi”, maj 2017), u Beogradu je do danas razvijan gradotvorni model nadriurbanističke vrste.  Njegova osnovica je težnja da se in aeternum oblikuje turističko-preduzetnički tip grada (pr. 2, 3, 7, 8). Budući da je reč o izopačenju, a u krajnjem ishodu i anticivilizacijskom ništenju svakog urbanizma, te da se model cinično uobličavao tokom brodskih i automobilskih tura (pr. 1, 4), s hegemonskim prezirom prema institucijama države i profesionalcima, zovimo ga turbanizmom.

U svom kobnom pohodu na Beograd turbanizam je izraz neprikosnovene volje vladarskog Ja koju ograničava samo dosluh sa željama privatnog kapitala (pr. 1, 2, 4, 7). Da bi se takva nejednakost u planiranju i upravljanju gradom opravdala, a surovost vladarskog voluntarizma ublažila, napredak ekonomije uzdiže se na ravan najvišeg dobra, i dobija važnost sistemskog apsoluta, sa svim obeležjima slepog verovanja u progres. Sve je konačno – prirodni izvori, voda, vazduh, zemlja, čovek, samo ekonomski rast mora biti beskonačan, neupitan. Režimska propaganda ekonomskih blagodeti utvrđuje se u vulgarnom ekonomizmu u kome se napretku, kao takvom, ne određuju granice, ni pitanja o održivosti (pr. 8). Nepoželjne su dvoumice poput najlogičnije: postoji li, recimo, tačka ekonomskog rasta kad je vladarsko Ja zadovoljno, a investitori namireni, ili pak ona naspramna, kad su pojedinac i društvo ozbiljno ugroženi napretkom i njegovim posledicama? Budući da čak ni ideje o takvim tačkama nema, građenje izvorno novog jedna je od najistaknutijih mitologema. Ono je, naime, prelogički, apriorno i neupitno opravdano, a nesputano bez razlike da li unapređuje ili uništava životnu sredinu, vodi li ličnom ili opštem dobru, te da li su stanovnici uživaoci izgrađenog ili njegove žrtve. Novograditeljstvo, štaviše, jeste opravdano i kad je razgraditeljstvo. Tako je BNV tobože summum bonum Beograda, premda ga, svojom nadređenošću, odudarnošću, bezličnom arhitekturom opštih mesta, negacijom urbanističkih procedura, saobraćajnom, kulturnom i ekološkom štetom, kao celinu, razara. Kao protivargument vulgarni ekonomizam istura narativ da su rast BNV-a i BDP-a međusobno uslovljeni, čime se posebno sladi. 

Kao naličje urbanizma, turbanizam teži da isprva izobliči, a potom i zatre tekovine, smisao i dejstva te naučno-umetničke discipline (lex specialis na prostoru Savskog amfiteatra je tek jedan primer) upravo zato što istinski urbanizam, u svom izvornom smislu, odbija svaku jednostranost: ne svodi ljudske potrebe isključivo na darove ekonomije, već promišljeno odmerava koliko ih je zadovoljeno tržišnom razmenom i ekonomskom svrhom, a koliko korišću što ih daju javno zdravlje, kultura, umetnost, tradicija, nauka, religija, zabava, pa i politika. Treba li naglašavati da samo u gradovima tako negovanih vrednosti ljudsko dostojanstvo nije zakinuto?

No, kada je turbanizam po osi vulgarnog ekonomizma šarlatanski razmahan (pr. 2, 7), i parterna fontana, taj lepi događaj u prostoru okrenut estetskom a ne finansijskom zadovoljstvu, može se ulučiti kao ekonomska prilika (pr. 5), tim pre i šoping-mol suprotan svome vremenu (eri veb trgovine), a štetan mestu (centru grada i obali reke, pr. 6, 7). Tada je i turizam, kao najbrže rastuća svetska industrija, uvek i svuda dobrodošao bez ikakve sumnje u granice održivosti (pr. 8) i trijumfuje svojom gradotvornošću, a kič, u oblastima efemerne dekoracije, dekorativne vode (pr. 4), umetnosti javnih spomenika i starlet-arhitekture — svojim merilom (pr. 2, 3, 6). Turistička upućenost spektaklu i sâm doživljaj turiste, naime, postaje mera, stoga i podloga i povod za kič. Tada je moguće da izraste do nesvesti noseća ideja o proizvodnji zadovoljstva u gradu zabave i usluga gde je na meti „opravdanog” rušenja neophodan i sasvim upotrebljiv most (pr. 3). Sve to na tragu veličanstvene nadriurbanističke ideje o (Beo)gradu-hotelu bogatih stanovnika, koji turiste mami atrakcijama, od splavova i fontana preko gastronomskih delicija, do belvederskih ravnih krovova sa infinity bazenima.

A od ideje do stvarnosti više i nije dugačak put. Po proliferaciji kockarnica, kazina i kladionica, obaveznih zlatara i menjačnica, teretana, spaova, velnes i fitnes centara, frizerskih i kozmetičkih salona, restorana, barova, kafea, picerija, bestseler knjižara, pojedini delovi Beograda već evociraju gustinu i prirodu sadržaja kakvog prvoklasnog hotelskog enterijera. Po svojim enklavama preskupog stanovanja i obligatnom novogradnjom ekskluziv-rezidencija, po privatizovanim segmentima javnih površina, po kičerskom luksuzu koji se lepršavo odmeće od stvarnosti siromaštva i iznudice, njegov centar, segregiran na gazde i goste, na gospodu i poslugu, takođe sve bolje zaziva hotelsku metaforu. Na zadovoljstvo vladara i udovoljenje turista čitava zemlja se širom nudi svetu i usred pandemije (pr. 8), dok se središnje zone Beograda polako prazne od stalnih stanovnika, a prekarni radnici upošljavaju za sitan novac (pr. 9, sledi).

Krupan novac međutim osnovni je pokretač turbanizma, koji prodire duboko u institucije sistema gde otvara vrata lopovluku, korupciji i bezakonju. Njime se plaćaju pokornost i ćutanje državnih uposlenika, a pri kraju platnog spiska su i arhitekti, tek izvršitelji glavnog naloga da se grad uveličava, ruši u širinu i gradi u visinu često i protiv profesionalne časti, koja nestaje s činjenicom da se uvek nađe drugi da to obavi umesto onog koji neće. Hor političara i vlasnika novca, kad je dobre volje da taj nalog ulepša, bezbroj puta ponavlja refren da ono što ne stvara višak vrednosti ometa prosperitet. Mnogo šta se onda tumači kao prepreka a ne prilika napretku, kulturno, arhitektonsko, čak i nasleđe prirode, te kaskada nasilja nad gradom ima okomit pad,  ponegde kao izraz pravog vandalizma. Nemilostivo se ruše, odnosno, u sumnjivom požaru stradaju dela dva vrhunska neimara dugog XIX veka – Jovana Ilkića i Кonstantina Jovanovića – kuća Velimirovića u Resavskoj 25 i kuća u Кarađorđevoj 7. U dva požara nepoznatih počinilaca stradale su i Tramvajske štale (Depo), da bi nedavno, uz punu saglasnost službe zaštite, bile sravnjene sa zemljom radi izgradnje stambeno-poslovnog kompleksa od 14000 kvadratnih metara na uglu Bulevara kralja Aleksandra i Sredačke ulice. Da se preduhitri nejaka odredba o zaštiti prostorne celine, obnoć je srušen rani primer Moderne u srpskoj arhitekturi – kuća Obradovića u Topolskoj 15 arhitekte Milana Šlanga iz 1927, a u vremenskom zevu između skidanja prethodne i produžavanja zaštite nad kulturnim dobrom, i dragocena vila u Ulici Nikolaja Кrasnova 4, raskošnog akademskog rukopisa arhitekte Andreja Vasiljeviča Papkova, iz 1931. Bez ikakvog, osim investitorskog razloga, rušenju je namenjena neoklasicistička zgrada u Admirala Geprata 14, premda je sastavnica istorijske celine gornjeg poteza te ulice kraj Vaznesenske crkve, u dragocenom skladu sa susednom, takođe neoklasicističkom, zgradom bivšeg Državnog saveta (danas Ministarstva finansija). Kao u košmarnom snu, na red čekaju Kovnica A.D. arh. Bogdana Nestorovića (1930-31) u Bulevaru vojvode Mišića, a potom redom čak i istorijska silueta sa arheološkim slojevima Beogradske tvrđave (turistička žičara), šuma Košutnjaka (stanogradnja u kompleksu “Avala filma”), divljina Ratnog ostrva (gradnja reni-bunara), vračarski Grantovac (Plan detaljne regulacije), Stari Savski most, Sportski centar Vračar, kafana “Orašac”…

Stvarno i naumljeno uništavanje beogradskog nasleđa ima takve razmere, takvo ubrzanje i takvu učestalost da je sve pojedinačne primere više nemoguće stići pribeležiti. A kada se tako brzo uveličava, taj sumorni zbir neminovno vodi stanju ireverzibilnosti gradskog prostora, ili, jednostavnije rečeno, sledećem: stalno menjan poredak stvari i prostornih odnosa, pri čemu stradaju poznata mesta, orijentiri i obeležja, čini teorijski nemogućim opetovanje prošlog prostornog iskustva, a stoga i najobičniji povratak, jer je mesto s kojeg se pošlo vazda uključeno u drugačiji red, kako je utvrdio R. Supek. U turbanističkom gradu prostor je ireverzibilan, a stanovnicima je otet zavičaj, čiji je nematerijalni osnov nepromenljivo iskustvo povratka.

1, 2. zgrada u Admirala Geprata 14; 3, 4, 5. Kovnica ad; 6. kuća u Karađorđevoj 7

Bez premca u ovdašnjoj povesnici rušenja po turbanističkoj matrici je ipak predviđena gradnja u zoni makiškog vodoizvorišta, odobrena Planom detaljne regulacije dela Makiškog polja, čime je uslovljen početak i određena prva trasa Beogradskog metroa. Zamisao unosne prodaje 20.000 komercijalnih stanova za preko 36.000 stanovnika, za prvog investitora, koji je odustao, ali i za drugog, koji će doći, ima dimenziju dvostrukog pomračenja urbanističkog razuma. Menjajući logičan pravac razvoja metro-sistema, te rušeći ekološki temelj beogradskog vodovoda, postavljen 1892, a zasnovan na ekonomski isplativijem i ekološki suverenijem korišćenju podzemne, prirodno filtrirane vode, pouzdanijeg kvaliteta. Prirodno bogatstvo nadomak Beograda žrtvuje se veštačkom blagu tržišne stanogradnje, koja neminovno vodi gašenju makiških reni-bunara i Pirovoj pobedi koncepta pretežne eksploatacije površinske savske vode. Građanima se u nasleđe ostavlja da vodu za piće prerađuju u nedovršenim (Makiš) ili zastarelim postrojenjima (Bele vode), najverovatnije po skupoj ceni dobavljaju s dalekih izvora susednih zemalja ili kupuju u plastičnim bocama. Premda sadašnja pokolenja budućima duguju makar ono što sama imaju, investitoru se dopušta da sebi ugrabi korist makar doneo štetu živima i oduzeo prava onima koji će se tek roditi.

Pod okriljem autokratije i kakokratije – samovlasnog i rđavog upravljanja – turbanizam i hegemonski vulgarni ekonomizam deluju na nepročitan i neshvaćen, zloupotrebljen i u mnogo čemu upropašćen grad, uz mahnito gaženje prava sadašnjih i budućih generacija.

Prizor 9.

Na stanici na uglu Bulevara Vudroa Vilsona i Sarajevske ulice čekaju svoj autobus uživaoci pravog gradskog iskustva. To su subjekti istorije od krvi i mesa, dame s kesama i gospoda s cegerima, nehibridni, istrošeni, večiti putnici a nikad turisti, svet poslušan, nenasmejan, privremeno zaposlen, osiromašen, jadolik – radna snaga BNV-a, prekarijat Beograda.

Nastaviće se…