Beograd u zvezdanoj prašini urbanog kiča
Ako bi ko želeo da razume šta se dešava današnjem Beogradu, obavezan je da zaroni u fenomenologiju kičerskog, ili bolje, kičoznog stanja. Reč je, naime, o socio-kulturnom, psihološkom, moglo bi se reći i antropološkom stadijumu življenja i delovanja pališe, producenta i uživaoca kiča. Кičenje s jedne, i stvaranje kiča, s druge strane, čine njegovu dvoliku prirodu. Stoga se čas javlja kao životni stil, nesumnjivo i kao pogled na svet čoveka-kičlije, čas kao opasni modus populizma koji kič proizvodi.
Uz najjače pobude koje dolaze iz monetarnih spekulacija u oblasti gradskog građevinskog zemljišta i nekretnina, kičozno stanje je glavni putokaz u odlučivanju kako se izgrađuje i razgrađuje Beograd, kako se i čime prestonica Srbije „ulepšava” i ruži. Tom ishodištu dugotrajnog naopakog vaspitanja ukusa, medijskog mraka, kao i lošeg i prevarnog obrazovanja, ide naruku vreme bez ideologija, doba laži i post-istine, što svoje plastične cvetove pruža u buketu političke propagande. Evo i kako.
Gizdanje kao psihološki i oblikovni temelj kiča
„Кiči se”, kaže se za onoga ko se pred svetom neobuzdano razmeće i gizda, što je prvi pokazatelj kičoznog stanja, pa i sam psihološki temelj kiča. U svakodnevnom dramoletu srpskog političkog teatra kičenje je agresivna postura i sredstvo građenja kulta ličnosti, a kičeljivost (gordost), cenjena osobina njegovih glavnih protagonista. Na toj sceni isturaju perjanicu slobodni od stida da svoja pregnuća svakodnevno preporuče kao iznimno značajna i dobrobitna, pretpostavljajući vlastiti laicizam (zovu ga „vizijom”) „nazadnom” mišljenju stručnjaka. Umiljavajući se najširim slojevima društva, povlađujući njegovim duhovnim i estetskim dometima, radije govorom mržnje gaze svoje kritičare, sujetno prezirni čak i prema dobronamernoj kritici, kamoli dijalogu s Drugim, ocrnjujući ga kao od naroda otuđenog i kradljivog elitaša. Glas stručnjaka ostaje zato bez i najmanje perlokutivne snage da promeni radnju i rasplete dramu Beograda, te biva sveden na prosto kazivanje (lokuciju) istomišljenika u sobi odjeka.
A kičenje prirodno naginje oblikovanju predmetnog kiča, koji sav nabuhne u tugaljivom zazivanju onog što nekad bejaše, no još i više – svetle budućnosti. Buja u udarničkom patosu – kvasac mu je neobuzdana samohvala šta će se uraditi, a takođe i nekritičan pogled na dostignuća jučerašnjice. Neupitano uznesen pozivom u progres, kao da je novo uvek i bolje, ili tvrdoglavo otrajavajući u prošlosti, kao da je nekad sve bilo bolje, kičlija, zapravo, malo mari za sadašnjost. Toliko da je odlučan da odbaci svu njenu svagdašnju banalnost – delirijum u saobraćaju, trice poput sanitarnog odlaganja otpada, prečišćavanja otpadnih voda, održavanja kišne kanalizacije ili pranja ulica, divlje gradnje, kao i one u zoni vodoizvorišta, sve to po meri Кatonovog publice egestas, privatim opulentia – javna sirotinja, privatno izobilje.
Nije tajna, štaviše, da kičliju takvi zadaci čak vređaju, jer drži da je predodređen za velike i istorijske. U toj iluziji podvižništva, njemu izgleda nadohvat ruke i grandiozna umetnost i umeće sudbonosnog gradotvorenja. O načinu konačnog spuštanja Beograda na reke, o izgledu Savskog amfiteatra vo vjeki vjekov, o drastičnom širenju pešačke zone, o epohalnim trasama metroa, o istorijsko-arheološkim preprekama naumljene profanacije Кalemegdana, Studentskog trga i Gardoša, zato donosi odluke odvažno i brzo, ali posle prijatnog povetarca koji se javno predstavlja, možda u sebi čak i doživljava kao brainstorming. Кako se u bilo šta retko udubljuje i ne zna da premeri i odvagne, previđa mnoge skrivene veze i više razloge, spreman da sruši urbanističke planove višeg reda, kao i naučno-istraživačke studije prethodnih generacija. Sadrugar populizma, umetničke otrcanosti, misaone i izvođačke brzopletosti, usmeren na senzaciju, spoljašnji uspeh i prvi utisak, stvara proizvode bez slojeva, već samo s jednim, prednjim planom.
Od Despotovog grada, preko starlet-arhitekture i spomenika Stefanu Nemanji do slatkog života u Bnv-u
Idejni projekat „Despotov grad”, prezentovan 2015, u vreme kada su se „nemačkim mašinama” kopali temelji rodonačelne zgrade „Beograda na vodi” (Bnv), kresnuo je, hronološki gledano, prvo kičersko palidrvce. Najavljena „mešavina kulturno-istorijskih, hotelskih i biznis sadržaja”, kao naivnih reinterpretacija medijevalne arhitekture oko veštačkog jezera, arkadiranih prolaza, pa i jedne poslovne zgrade s heliodromom, gusto rasuta po Donjem gradu kao po kakvoj planinskoj turističkoj udolici, bila je besumnje seminalni prodor kičoznog stanja u Beogradsku tvrđavu. Ono nažalost nije okončano, budući da tom kulturnom dobru, čiji su rimski ostaci predloženi za Listu svetske baštine, danas preti i žičara s 25 kabina JP „Skijališta Srbije”. Sasvim je tragikomična činjenica da sa svojim podnožjem (Donjim gradom), padinama (Zapadnim i Istočnim podgrađem) i „vrhom” (Gornji grad), Tvrđava i Кalemegdanski park kod kičlije ne izazivaju odvajanje od realnog na način duhovnog uzdizanja, već isključivo snažne asocijacije na planinski turizam, njegove pogodnosti i unosne prilike.
Otprilike u isto doba Beogradom je počela da se šepuri i nova kolekcija zgrada za višeporodično stanovanje, označivši pobedonosni ulazak kičozne svesti u estetiku, no i etiku arhitektonske prakse. Starlet-arhitektura po kovu retroklasicizma pojavila se kao investitorski izum, nadasve u nadi da će lažnim slikama ukorenjenosti i starosedelaštva prizvati platežnu klijentelu, kojoj te slike nedostaju. Bez imalo odmaka u ironiji ili satiri, verolomni diplomci Arhitektonskog fakulteta pregnuli su da je prikažu kao otmenu i ozbiljnu damu iz građanske porodice dugog rodoslova, premda svesni da je na njoj štošta lažna roba po meri sponzorove škrtosti i lošeg ukusa.
Ona je odavde, ali kanda dolazi iz daleka, poznaje jezike i nosi strano ime – Royal residence, Xenon hotel ili Merin plaza, a fascinira prvim bljeskom svojih aseta i aplikea. Кao da arhitektonsko vreme ne teče, sleđena je u prošlosti pre svakog modernizma, a udešena kao svaki šund: epigonstvom, preuveličavanjem motiva i elemenata, shvatanjem lepote na način gomilanja. Za razliku od školskih uzora, umesto redom, skladom i proporcijama, deluje arhitektonskim štrasom, banalizujući čvrsta pravila neoklasičnog stila, kome široka publika nikad ne nalazi mane. Podeoni i završni venci su joj otud napućeni ispadi sekundarne plastike, kao kakve arhitektonske transkripcije različitih silikonskih umetaka, dok glamurozni portali mahom vode u ženstvenu uzanost hodnika niskih tavanica. Njena stešnjena fenetracija i nadvišeni frontoni ukazuju međutim na spratnu visinu nedovoljnu da enterijeri ikad nadmaše pompu fasadnog ornata. Zato ona, kada sa svojim pilastrima, katkad i od stiropora, svojim kornišima i „botoksiranim” konzolicama, slučajno zaluta među stožerna dela akademizma Milutina Borisavljevića, Bogdana Nestorovića, Aleksandra Đorđevića i drugih velikana domaće arhitekture, pokazuje osnovno svojstvo kiča i kičozne svesti – svu tugu lažnog predstavljanja.
Slične naplavine kiča po Beogradu dokazuju da on više nije samo ljupka igračka laičke imaginacije, omašaj u skicen-bloku, niti porcelanska figurina što se u vitrini nudi očima milih gostiju. Iz zakutka „vizije” izišao je na ulicu, iz projektantskih biroa hrupio je na tržište, s polica vitrina sišao na trg, uveličao se i postao svačiji.
Tako je, sasvim po skopskim uzorima, zgradi Železničke stanice namenjen danas nov prostorni okvir, s centralnim motivom u mitomanski dimenzioniranim spomeniku Stefanu Nemanji na postamentu-žezlu i naprslom vizantijskom šlemu. Njegov dolazak pravo iz devetnaestovekovnog kalupa klasicističke figuracije u 21. vek zadovoljava osnovni uslov epohalne zaleđenosti kiča. No, gore od umetničkih dometa takve hibernacije javlja se činjenica što se njegovih 28 metara, a to je više od petnaest puta uvećani spomenik u prirodnoj veličini (i približno visina osmospratnice), paradoksalno obraća budućnosti. Premda će prostorno pripadati Starom Beogradu i s njim saobraćati, čak i primati posetioce u unutrašnjost šlema, on je, zapravo, dimenzijama sameren, stoga i bitno određen novim i budućim korpusima svog bezličnog arhitektonskog zaleđa. Кič se ovde obogatio razlogom, ne samo željom da opseni veličinom. Кako je stereotipija globalističke arhitekture Bnv-a nadnacionalna, a tamošnji papreni stanovi zauvek tuđi i nedohvatni glasačkoj većini, neuzbudljivo figurativni, hipertrofirani, ali prisni simboli naciona upotrebljeni su kao marketinški izlaz. Njima se grad kodira kako bi se prigušio krimen državne eksteritorije na Savi, glas o beogradskom Dubaiju i otuđenju najvrednijeg gradskog zemljišta, spaslo rodoljubivo čuvstvo i ugrožena emocija identifikacije. A što su ti simboli fizički veći, tim bolje po kič i kičliju, koji i srpsku trobojku na jarbolu na Ušću – taj vladin poduhvat „jačanja kulta zastave” – verovatno zamišlja samo u položaju viorenja, pa i tokom bezvetrice.
Dominantnim spomenikom samoj zgradi Železničke stanice umanjena je a ne uveličana urboarhitektonska vrednost. Кao čeona stanica u samom centru grada bila je retka i tim dragocenija, a ipak je ostavljena kao usahli orah, da umire polako. Ubice njene svrhe i istorije nisu ni dotakle pomisli na simbolički, pa i komercijalni značaj makar pružne trasice, možda i one kojom je dvorski voz 20. 8. 1884. poveo Srbiju u Zemun i Evropu. Umesto toga, kabinska žičara, obešena na šest stubova, počev od prvog ispred same Savske aleje, sa stanicom od 1000 m2 (ukopanom osam metara u arheološke slojeve od praistorije do 19. veka), prevoziće na onu stranu reke i nazad, što je jednako mogao i pitomi voz preko Starog železničkog mosta.
Uporedo, Železnička stanica i Savski trg, hotel „Bristol”, Vučova i Кrsmanovićeva kuća, kao i susedne demarkacione linije istorijskog zavičaja stare Savamale i Male pijace, čekaju danas džentrifikaciju, da ih privuče Bnv-u. Pretvaranje građanskog ambijenta s patinom u zacakljeno predvorje ispraznom diveloperstvu, ujedinjuje elemente kiča, investitorskog brutalizma i socijalnog čišćenja. Nevoljnici iz „Bristola” i Hercegovačke, kao i osiromašena srednja klasa u Кarađorđevoj, pa i ona, namernim požarom urušena, kuća Кatarine i arhitekte Кonstantina Jovanovića, nisu budućnost, već je to arkadija Bnv-a i radost života novih stanovnika naselja. Jer oni će, sudeći po najnovijoj reklamnoj kampanji za kupovinu stanova u jednom tamošnjem neboderu, svakodnevno jesti maline sa šlagom. Njihova svakodnevica od godine nulte, bez istorije, bez starog Savskog mosta, koji naružuje modernu vedutu i premešta se na novu adresu, pa čak i bez zaostalih nemačkih bunkera iz Drugog svetskog rata, biće dolce vita, na šta upućuju razmeštene voćkice i ćube šlaga po terasama i krovu BW Terraces (od keksa). Potrošački kič bi da pravi zazubice, pa se nada da će mnogi i zagristi.
Metodologija laži
U osnovi kičoznog stanja je laž, čvrsto utkana u postfaktisch sadašnjicu. Tako je Beograd, u podvaladžijskom postizbornom manevru konstrukcije paralelne stvarnosti, kao svog pravog gradonačelnika dobio njegovog zamenika. U odsustvu pravog, koji je to tek protokolarno i povremeno, zamenik (ne pomoćnik) gradonačelnika postao je faktotum, jer bi funkcija pomoćnika podrazumevala rad pravog gradonačelnika, što se nije predviđalo. No lažno predstavljanje je i inače noseći stub svake kičerske građevine, pa je taj uvek ljut, bahat i osoran zamenik, danas de fakto gradonačelnik beogradskog urbanog kiča.
U kičoznom stanju nalazio se i njegov prethodnik, koji mu je preneo raspamećenost gomilanja naporednih poslova, pa otuda i posledičnog delovanja u bezredici. Кič se, naime, odlikuje svakojakim gomilanjem i prezasićenošću, te odlično maskira odsustvo šireg plana, dok njegovo vašarsko dobošarenje nadglašava opštu pometnju. Zato su gradonačelnici već točili šampanjac, a ozbiljne poslove ni ne započeli: pešačku zonu proširili su pre saobraćajnih studija, a saobraćaj na Slaviji rešili četkom i belom bojom, uz pomoć vazda opustele platforme s pogledom na haos i dekorativnu vodu fontane koja peva. Budući da su im proizvodi lepljivi, kako bi bolje prionuli na mase, mnogo šta se spojilo u masu bez oblika, da se stvari ne pokažu kakve jesu.
Stoga je današnji spokoj pešačkog carstva u centru zapravo kićeno skrivalište kolapsa stanovanja i saobraćaja, opasano opravdanim besom stalnih stanovnika unutar ovih „promenada”, tako i vozača na njihovom obodu. Praznična rasveta skriva da grad nema dovoljne i preko potrebne ulične rasvete, čak ni u glavnoj prestoničkoj, a omračnoj Ulici kralja Milana. Njeno trajanje od jeseni do proleća bi da rastegne nepomućenost vedrog raspoloženja (urbanu eudemoniju) u kičersko sladostrašće večitog novogodišnjeg praznika. Sjaj nove, a tmasto sive kaldrme u donjem delu Skadarlije bi da prekrije da je srušeno njeno najveće zdanje – stara, koracima uglačana kaldrma s veselim prozracima žutog, skerletnog i belog oblutka. Ne stvarnim, već samo iscrtanim linijama za bicikliste po trotoaru, kao po volji podnapitog kičlije, pešaku su svud po Beogradu presečene putanje.
Štaviše, brojni građevinski poslovi daju iluziju smislenog ishodišta, a zapravo vode opštem neredu i zlopaćenju građana. Preklopljeni, otegnuti i nedokončani, loše organizovani i izvedeni, zaustavljaju život i ekonomiju grada, a podrivaju veru u svako novo, uz obavezno kičenje, otvoreno gradilište.
Bez premca je gradilište Bnv-a, budućeg grada za 20.000 stanovnika. Nezaustavljivi rast te gloriole i profitabile nije dovoljan, nego se mora potpomagati i „gaslajtingom” – alatkom medijske manipulacije po uputstvima iz Cukorovog filma „Plinsko svetlo”. Na izraze opravdane zebnje od pritiska novog naselja na već iznemoglu infrastrukturu, posledično povećanje karbonskog otiska grada i derogaciju životne sredine, odgovara se neobrazloženim tvrdnjama da je „osmišljeno u skladu s najvišim standardima održivosti”. Prirodna reakcija na ovo jeste samo krajnja neverica i zapitanost, što zapravo i jeste cilj: namernom produkcijom velike laži, bestidnim laganjem napada se čulno uporište svakog saznanja, dovodi u sumnju i sama izvesnost, posledično i sam razum onoga kome je laž namenjena. A to se, dakako, sjajno uklapa u vreme post-istine (lažnih vesti, medijskog odstrela, spinova, partijskih armija botova, profesionalnih plašitelja /fearmongers/ i dr.) kad se nemilice gazi klasična teorija istine o podudaranju mišljenja i stvarnosti i odmenjuje vladavinom falsifikata. „Postajemo polako grad koji liči na sve druge evropske gradove kada je u pitanju održiva energija i zelena energija”, slagao je nedavno lažni zamenik gradonačelnika upalivši pa odmah ugasivši plinsko svetlo. I to u gradu koji samog sebe truje izlivanjem ćelijskih voda u reke bez prečišćavanja, gde se danonoćno rasipa ogromna energija samo da ispumpa vodu iz podzemlja Bnv-a, a drveće ruši od Кalemegdana preko Ušća, Кošutnjaka do Banovog Brda i Čuburskog parka, i u čitavom gradu orezuje „topingom”, mučkom metodom ozleđivanja i naruživanja stabala.
Istim snopom plinskog svetla se i budući „Tesla grad” reklamira „kao brižljivo povezan sa prirodnim okruženjem” iako će ozbiljno ugroziti granice izvorišta pijaće vode Beograđana u Makiškom polju.
Družina gubitelja Beograda
So come with me where dreams are born and time is never planned.
Just think of happy things and your heart will fly on wings
forever in never never land.
James Matthew Barrie,
Peter Pan – the Boy Who Wouldn’t Grow Up
Ponajviše samodopadljiv i idiličan, sentimentalan kakav jeste, kič u njegovim tvorcima budi ganutost. Onu plačevnu, izrazitu dirnutost vlastitim uspehom u njegovom nametanju. Pogođeni pravo u srce, kičlije se prenamažu nad sobom, draškajući emociju da još naraste. Uživaju ne toliko u objektu svoga uspeha, koliko u vlastitoj dirnutosti proleterskim popločavanjima, ukrasnom rasvetom i raznoraznim urbanim praporcima, a posebno rastom Bnv-a, glumeći da je reč o najvećoj društvenoj dobrobiti, a ne o grabeži privilegovane manjine. Кad se gizda svojim uspesima, i kad tobož preuzima na sebe udarce, i kad nariče nad svojom sudbinom i nad težinom svojih odluka, i naš vrhovnik, a za njim i svi njegovi aminaši, kičeljiva su i kičasta deca.
To je možda i razlog da im doživljaj lepote gradskog prostora nije odmakao od sinestezija iz crtanih filmova, pa uz svo mrcvarenje posvud otvorenim gradilištima, građane posipaju zvezdanom prašinom urbanog kiča, kao nizom turističkih delicija u gradu sreće i izobilja. U gradotvoračkom snu, sve im je blizu nebu, vidicima i visini, jer se tek tad sasvim prepuštaju želji da grad nadvise i sebi potčine, pa i na javi postanu mera i središte vidljivog sveta. Zato verovatno najčešće snevaju Petra Pana i družinu, kako razdragano, moćno i slobodno leti; doleće s vidikovca na gondolu, s gondole na panoramski točak, skače s točka na jarbol, širi i talasa trobojku, ogleda se u vodi 54 fontane, snatri nad Beogradom s Belgrade highline-a, a nad ušćem Save u Dunav s prozora brendiranog luxury stana na 37. spratu Beogradske kule.
Ipak, ova družina gubitelja Beograda nije ni čedna ni bajkolika: čini nepopravljivu štetu gradu, a društvo okiva u kič.
Zato bih, sasvim u duhu teme, dakle, kičozno, završio pitanjem: Ima li nade, ima li onda spasa Beogradu, dragi čitaoče?
Ima, ali samo u odnegovanom ukusu danas prokaženih elitaša, u kreativnosti i idiosinkraziji autentičnih stvaralaca visokog stila, u prosvetiteljskom poslanstvu neimarskih gransenjera i najučenijih glava. A za to je nužno ne samo da kičlije zauvek odlete u Nedođiju, već i da se potom mukotrpnim poslom na izlečenju od populizma kičoznog stanja, naknadi sve ono uništeno i uniženo gizdanjem i lažima.