Tractatus logico-ethicus

komad sa tezom

 

 

 

 

Lica:

 

Godunovich

 

Glas Godunovicha

 

Scena

 

Belo postolje kružnog ili elipsastog oblika, prečnika do četiri metra. Izdignutost od tla i položaj ovog postolja u prostoru zavisi od razmeštaja mesta za publiku.

 

Lagano slabljenje ambijentalne svetlosti do potpunog zamračenja. Posle nekoliko trenutaka, jaki svetlosni zraci jasnih granica, odozgo i sa strane, osvetle sledeći događaj: neobično veliki putnički kofer s treskom pada na scensko postolje.

Dimenzije kofera su 200x100x50cm, a oko njegove ručke obmotano je debelo uže koje labavo visi sa tavanice.

Posle kratkotrajnog zatišja, kada se prašina slegne, opisujući luk od 90 stepeni, poklopac kofera se otvori i ostane u uspravnom položaju. Iz unutrašnjosti kofera, na mahove, ispadaju razne alatke, šrafovi i sklepani, sasvim neprepoznatljivi mali mehanizmi (tzv. contraptions).

Ubrzo, sasvim polako, iz kofera se pomalja glava Godunovich-a. Sa uočljivom kratkovidošću i kompulzivnom pažnjom, glava se udubljuje u posao kojim se bave ruke. Po završetku posla, Godunovich stavlja male okrugle naočare i ne izlazeći iz kofera ustane čudesno lako. Na sebi ima komotno, ali elegantno crno odelo prefinjenog tkanja, belu košulju i kravatu umerenih boja. Po držanju, on bi da odaje utisak čoveka od značaja, po izuzetnoj gipkosti tela, ponekad naročito spretnim i brzim kretnjama, on bi mogao biti dirigent, mađioničar, artista ili trgovački putnik u žurbi.

Uspravan u koferu, Godunovich vrlo pažljivo osmotri nekoliko lica u publici, levo i desno, naglo se sagne pa gledajući pravo ispred sebe podigne zelenu tablu koju pričvrsti za otvoreni poklopac kofera. Kredom koja mu se nađe u ruci, čitkim rukopisom, na tabli napiše: Ja sam dobar. Podvuče i snažno udari tačku. Nakašlje se i posle nekoliko trenutaka počne, melodiozno, graciozno.

 

Godunovich (pokazujući napisano): Ja sam dobar, to je jedan iskaz, to je jedno tvrđenje. Njime se tvrdi da sam ja dobar, a pretpostavlja da sam uvek bio i da ću uvek biti dobar. Rečju: dobar, značenjem: dobar. 

 

Udari još jednu tačku, pročisti ponovo grlo, savije noge u kolenima i izvadi iz kofera sunđer. Obriše prethodno i napiše sledeće:

α.) Sada sam dobar i uvek bio sam i biću dobar.

Nehajno ispusti sunđer koji nestane u unutrašnjosti kofera. Nastavlja, istim glasom.

 

Budući da je tako, izričemo takozvani Iskaz-bazu u oznaci alfa. 

 

Čita šta je napisao lupkajući kredom o tablu ispod svake reči.

 

Alfa. Sada sam dobar i uvek bio sam i biću dobar. 

 

Zastane, pogleda u publiku.

 

A kako u životu, tako i u nauci, jedno uvek povlači drugo, ovaj Iskaz-baza u oznaci alfa sobom povlači dve vrste iskaza. To su Iskazi-konsekventi i Iskazi-deskripcije. 

 

Sačeka pa razložno nastavi.

 

Dakle, da ponovimo, Iskazi-konsekventi i Iskazi-deskripcije. 

 

Dopiše ih ispod α). Na tabli je sad:

 

α.) Sada sam dobar i uvek bio sam i biću dobar.

 

 

Iskazi-konsekventi                         Iskazi-deskripcije)

 

Ovih prvih (kucka po Iskazima-konsekventima), ima tri, označimo ih a, b, c (dopisuje ispod a, b, c), a i ovih drugih (kucka po Iskazima-deskripcijama) takođe ima tri.  Označimo ih a prim, b prim i c prim. 

 

I ovo dopiše tako da na tabli stoji:

 

α.) Sada sam dobar i uvek bio sam i biću dobar.

 

Iskazi-konsekventi                   Iskazi-deskripcije

     a  b  c                                                       a’ b’ c’

 

Namesti naočare, gleda u napisano, popravi kravatu, istegne vrat naglo i bez jasnog razloga. Uočava se tipičan profesorski tik.

 

A kako u životu, tako i u nauci jedno uvek odgovara nečemu drugom, ovde je pri tom utvrđen odnos da svakom Iskazu-konsekventu odgovara jedan Iskaz-deskripcija. Tako da, dabome, Iskaz-konsekvent a odgovara Iskazu-deskripciji a prim, Iskaz-konsekvent b odgovara Iskazu-deskripciji b prim, i Iskaz-konsekvent c odgovara Iskazu-deskripciji c prim.  

 

Nastavlja življe.

 

A sada se vratimo Iskazu-bazi. Iskaz-baza u oznaci  α, rečju, Sada sam dobar i uvek bio sam i biću dobar (kucka kredom ispod svake reči), povlači sledeće konkretne Iskaze-konsekvente, u oznaci, redom, a, be, ce.

 

Godunovich odjednom čučne i grozničavo pretura po sadržini kofera.

 

Aha! 

 

Našavši šta je tražio, sasvim nestane u koferu. Posle nekoliko sekundi, čuje se jasan “klik” i šum aktivirane mašine. Teatralno ustane, zatvori oči i zabaci glavu unazad. U ruci mu je dirigentski štapić.

 

Iskaz-konsekvent a!

 

Okrenut publici, udahne kao da pred orkestrom diriguje “ulazak”, podigne ruke i trgne štapićem.

 

Glas Godunovicha (sa starog magnetofona, elegičan, emfatičan):

Sve moje ljubavi, stoga, imaju ovde svoga mesta, mesta da uđu i ostanu, jer široka su ova vrata, i široko ovo je srce, a tek kako čaroban ovaj je portal što znači krilo i dom, sigurnost i blagost. 

 

Godunovich (ne menjajući pozu, ali sada se držeći za grudi): Zatim Iskaz-konsekvent be! (trzaj štapićem)

 

Glas Godunovicha (sa magnetofona i dalje): Sve moje ljubavi, stoga, meni sada se vratite, sada ovde meni dođite. (pauza)

 

Godunovich (ne otvarajući oči): I poslednji Iskaz-konsekvent ce glasi… (pruža ruke napred i mekanim pokretima kao da diriguje diminuendo)

 

Glas Godunovicha: Sve moje ljubavi, stoga, samo večeras ja plesaću za vas, a sutra već, možda sutra već, ja to neću, jer možda više neću biti dobar.

 

Glas se izgubi. S njim i štapić. Prešavši rukom preko usta, Godunovich sada žvaće kao da se nosi sa velikim zalogajem neukusne hrane. Na kraju, zaklonivši obema rukama usta, “ispljune” poveliki šraf. Čaroliju napravi još dvaput odlažući šrafove u jednu od pregrada kofera. Nastavlja sa smeškom, prema publici.

 

Godunovich: Kao što je rečeno (pokazuje na tablu), svakom Iskazu-konsekventu odgovara jedan Iskaz-deskripciija u oznaci, redom: a prema a prim, be prema be prim, ce prema ce prim. Tako na primer… 

 

Sagne se i iz kofera izvadi veliki feder; iz pregrade uzima jedan od šrafova i spoji ga sa federom.

 

…Iskazu-konsekventu u oznaci a, rečju 

 

Govori malo izmenjenim glasom, oponašajući onaj sa trake.

 

“Sve moje ljubavi stoga imaju ovde svoga mesta, mesta da uđu i ostanu, jer široka su ova vrata i široko ovo je srce, a tek kako čaroban ovaj je portal što znači krilo i dom, sigurnost i blagost” 

 

Nastavlja normalnim glasom.

 

…odgovara Iskaz-deskripcija u oznaci a prim, rečju: 

 

Naglim pokretom, Godunovich se svom težinom odupre o zadnji unutrašnji zid kofera. Izgleda zapravo kao da je naskočio na tablu sa ispisanim iskazima. Ceo kofer se teško i lomno uspravi. Doskorašnji “pod” kofera sada stoji pod uglom od 90 stepeni u odnosu na postolje scene, a poklopac leži na postolju. Stojeći u poklopcu, i na donedavnoj tabli, Godunovich se zadovoljno osloni o gornji, bočni zid kofera kao o kakav pult ili govornicu. Podigne magnetofon i stavi ga sa svoje desne strane. Oprobavši čvrstinu “pulta”, on uzme pripremljeni feder-šraf i navije ga u jedan od žljebova sa spoljne strane kofera-govornice. Naposletku, uključi magnetofon, zatvori oči.

 

Godunovich: …rečju, Iskaz-deskripcija u oznaci a prim!

 

Glas Godunovicha (ponovo elegičan, emfatičan): … jer u duši stoji još samo trenutak onoga doba, i u čulima još uvek je miris kiše, ulica i bašti, ali najpre zato što je pljusak, mi sada trčimo pod onu strehu, i tamo stojeći, tamo čekajući, tako združeni u pljusku, mi smo za čitav jedan svet ljubavniji, ljubavniji.

 

Uzima iz pregrade drugi feder-šraf, stavi ga na pult. Otvori oči.

 

Godunovich: Iskazu-konsekventu u oznaci be, rečju (izmenjenim glasom), “Sve moje ljubavi, stoga, meni sada se vratite, sada ovde meni dođite”, odgovara Iskaz-deskripcija u oznaci be prim, rečju… 

 

Uzima feder-šraf s pulta, navija ga u sledeći žljeb, zatvara oči i počne da se lagano njiše, kao u ritmu muzike.

 

Glas Godunovicha (sa magnetofona): b’.) ovom uvelom srcu punom ljubavi, sada se vratite, istrošenom sada srcu, istrošene ljubavi. Jer kuda ako ne put svoje ljubavi, čak stepenicama do prostorije u kojoj samo memla i dah starih ljubavi i kovčezi prašnjavi i beli dragana bivših, ali uprkos tome živih srdaca što tuku Pa-pm, Pa-pm i čekaju na ovo telo, ovo, rečju: DOBRO telo koje ih neće odbiti kada im je najteže. 

 

Godunovich otvori oči s novim feder-šrafom u ruci. Zavitla ga u vazduh, zažmuri, dočeka ga s leđa. Žonglira.

 

Godunovich: Na isti način i Iskazu-konsekventu u oznaci ce, rečju: (opet promeni glas) “Sve moje ljubavi, stoga, samo večeras ja plesaću za vas, a sutra već, možda sutra već, ja to neću, jer možda više neću biti dobar” (onda normalnim glasom) odgovara Iskaz-deskripcija u oznaci ce-prim, rečju: 

 

Navije feder-šraf u poslednji preostali žljeb sa spoljne strane kofera-govornice, zatvori oči, počinje da igra.

 

Glas Godunovicha: Ce prim! nemojmo sada plesati, molim Vas, poštedite me naglih trzaja, neumerenih kretnji, dozvolite da sve priđe svojoj luci kao san, setite se sna što utiče u luku, Vi znate koliko je to nemoguće, Vi znate koliko je to moguće. Nema nežnosti za Vas ovde, nema nežnosti kao dodira, nema dodira kao nežnosti, i bez nežnosti, bez dodira, budimo prijatelji, i to neka se zna. 

 

“Mehanizam” montiran sa spoljne strane kofera-govornice sada izgleda sasvim dovršeno. Godunovich otvori oči, isključi magnetofon i spusti ga pored svojih nogu. Brzim pokretima ruke proveri elastičnost federa napinjući ih levo i desno. Vibrirajući, federi opisuju različite putanje i proizvode komičan zvuk. Nogom daje ritam, sinkopira slobodnom rukom, očas stvori tečni impromptu.

 

Godunovich (zadovoljno završava improvizaciju, zauzima govorničku pozu i dalje stojeći u poklopcu kofera): Nesumnjivo je tačno da Iskazu-konsekventu u oznaci ce odgovara Iskaz-deskripcija u oznaci ce prim, no ceo ovaj odnos dolazi u pitanje ako se implikacija koja stoji između Iskaza-baze, u oznaci alfa, i Iskaza-konsekventa, u oznaci ce, pokaže kao netačna. 

 

Pauza, a onda odjednom povišenim tonom.

 

A upravo to se i pokazuje!

 

Iznenađujuće lako, Godunovich, kao da u nogama ima opruge, skoči u prednje, uspravljeno “telo kofera”. Spoljnom stranom kofer se tako dočeka na prethodno montirane federe, ljuljajući se silovito. Stojeći u njemu, Godunovich sada održava ravnotežu kao da je u čamcu na uzburkanoj vodi, raširivši ruke, prenoseći težinu tela s noge na nogu, tražeći centar ravnoteže. Kada ga nađe, poigrava se time, te naposletku, uspravivši se u stavu mirno, nastavlja.

 

Godunovich (pokazuje na tablu sa iskazima, koja je opet vidljiva u poklopcu):

 

Iskaz-baza u oznaci alfa, naime, “Sada sam dobar i uvek bio sam i biću dobar”, ne može povlačiti Iskaz-konsekvent u oznaci ce, rečju… 

 

Dopiše na tabli α⇒c, onda izmenjenim glasom.

 

Sve moje ljubavi, stoga, samo večeras ja plesaću za vas, a sutra već, možda sutra već, ja to neću, jer možda više neću biti dobar” (prirodnim glasom) iz jednostavnog razloga što, kako je već ranije rečeno, Iskaz-baza u oznaci alfa implicira da ću ja uvek biti dobar, te ako je tako, onda ja ne mogu tvrditi da makar samo sutra neću biti dobar, i da to bude tačno. 

 

Pauza, raširi ruke.

 

Stoga je naša implikacija alfa povlači ce (pokazuje α⇒c) netačna! (sada dopiše α⇒c=⊥ i namerno zaljulja kofer) Prema tome, ako je alfa povlači ce netačno, i premda je odnos ce prema ce prim – tačan (za trenutak uspostavi ravnotežu) ipak, nema osnova za tvrdnju da je alfa povlači ce prim – tačno. 

 

Opet sa očiglednom namerom ljulja kofer napred-nazad i levo-desno, koji čas jednom, čas drugom ivicom čujno udara u postolje scene.

 

A evo i dokaza. Ako sam sada dobar i uvek bio sam i biću dobar, onda gotovo da je nemoguće da ću Vas zamoliti da ne plešemo (aludira na ovo žestoko se ljuljajući), da me poštedite naglih kretnji, te da je sve odista samo san, da nema dodira kao nežnosti, nežnosti kao dodira itd. Odnos odgovaranja između Iskaza-baze u oznaci alfa i Iskaza-deskripcije u oznaci ce prim pokazuje se kao sasvim neodgovarajući. 

 

Boreći se s nestabilnim koferom, otrgne tablu sa poklopca i dopiše α⇒c’=⊥, pokazuje publici.

 

S druge strane (s neobičnom okretnošću ponovo uspostavi ravnotežu) implikativne veze izmedju Iskaza-baze u oznaci alfa, te Iskaza-konsekvenata u oznakama a i be jesu istinite, pa sledstveno tome i korespondentne veze alfa prema a, a takodje i alfa prema be.

Drugim rečima (podigne obe ruke u vis; glasno) AKO (spusti ruke) “Sada sam dobar i uvek bio sam i biću dobar“ ONDA (naglo i neočekivano “propadne“ u kofer, poklopac se automatski zatvori,  glas dopire iz kofera) “u duši stoji još samo trenutak onoga doba i u čulima je još uvek miris kiše, ulica i bašti, ali najpre zato što je pljusak, mi sada trčimo pod onaj zaklon, i tamo stojeći, tamo čekajući, tako združeni pljuskom, mi smo za čitavu meru ljubavniji, ljubavniji.”

 

U tom momentu, poklopac kofera se otvori, Godunovich izleti iz kofera kao pajac iz kutije; onda glasno)

 

I TO JE NEOSPORNO ISTINITO! 

 

Pauza, kofer je u ravnoteži.

 

A takodje (podigne ruke) AKO “sada sam dobar i uvek bio sam i biću dobar” ONDA 

Isti postupak, telo se prelomi i nestane u koferu, poklopac se s treskom zatvori; glas iz kofera.

“ovom uvelom srcu, sada se vratite, moje ljubavi, iatrošenom sada srcu, istrošene ljubavi. (glas je nerazgovetan i odzvanja duboko) Jer kuda ako ne put svojih ljubavi, čak stepenicama do prostorije u kojoj samo memla i dah starih ljubavi i kovčezi prašnjavi i beli, dragana bivših, ali uprkos tome, živih srdaca što tuku Pa-pm, Pa-pm i čekaju na ovo, rečju (glas je sve razgovetniji i prodorniji) DOBRO telo koje ih neće odbiti onda kada im je najteže.” 

 

Poklopac se otvori, Godunovich izleti iz kofera s velikom belom rolnom u rukama; onda glasno.

I TO JE TAKODJE NEOSPORNO TAČNO! Jer ako je…

 

Rolna se razmota otkrivajući kaligrafski ispisan sled formula i njihovih vrednosti.

 

…alfa povlači a i alfa povlači be – tačno, i a povlači a prim i be povlaci be prim – tačno, onda je besumnje alfa povlači a prim i alfa povlači be prim,- tačno.

 

Završivši čitanje, Godunovich namota rolnu i odloži je u kofer. Gotovo istovremeno, začuje se melodični ding-dong kao pred polazak aviona. Koji sekund kasnije, i prodoran zvuk sirene parobroda. Potom, zvižduk parne lokomotive. Godunovich iskoči iz kofera, dočeka se na ruke, napravi besprekoran premet i stane vrlo blizu publici. Posmatra. Potom, vrlo odlučno i teatralno upravi pogled ka visokoj tački ispred sebe. Nastavlja.

 

Godunovich (tiho): od svega, samo još glava boli usled pražnjenja, preterano intelektualnoga pražnjenja. 

 

Skine  naočare, popravi kravatu, prema publici.

 

Neka ona zato ide trčati, trčati i trčati, jer tada ona se prazni od svakoga jada, svakoga greha i bola, i bolnosti i dragosti, i grešnosti, i lomnosti, i nadasve, svakog razuma-uma, i tada, neka kao takva ona pokuša još živeti (podigne pogled) te nalik grlu kasaču uvek i uvek trčati. 

 

Pridje koferu, podigne ga i okrene na ”bok”.

 

Za nju, stoga, samo još nešto niže, neozbiljnije, nešto poput vojske n.p., vršidbe, kosidbe, nešto poput stare:”ko radi ne b…” hush. 

 

Čučne, odvrće feder-šrafove i stavlja ih u poklopac kofera.

 

No, složimo se da je to teško u ovoj dobi, u dobi kada biće tek možda mlado preobraženjem postaje tek manje mlado. (pauza) Ali šta? (izvadi veliku metalnu kuku iz kofera, odmeri njenu težinu, stavi je u džep, pauza)

 

Ovo biće je dobro. 

 

Pauza, stane zamišljen; posle nekoliko sekundi se prene.

 

Ali, sad, koje je, molim, značenje termina “dobro” u iskazu, na primer r: “biće je dobro” i koji su kriterijumi vrednovanja bića kao dobrog u iskazu r: “biće je dobro“, i na koji ću način izričući iskaz r: ”biće je dobro”, znati da nisam pogrešio, – sve su to pitanja dostojna jednog (podigne prst u vis) metaetičkoga uma. 

 

Posle kratke pauze, iz kofera izvadi brižljivo spakovanu mrežu, razmota je, te povremeno pogledavajući u uže koje i dalje visi sa tavanice, prostre je na pod.

 

Jer, doista, kako ćemo se razumeti, ako ja sada govoreći npr. “X je dobro” Vama možda samo toplo preporučujem X, ili dok govoreći Vam to isto, ništa ne preporučujem, već možda samo potajno zapovedam da činite i uvek činite nešto nalik na X, ili ako Vi govoreći “X je dobro”, tako dobronamerneo izražavate svoju emociju, gotovo da Vam se, pri tom, otima usklik, dok Vam ja govoreći “X je dobro”, sasvim hladno savetujem do odaberete X, jer X je tako pogodno za Y?

 

Godunovich uhvati kraj visećeg konopca, zategne ga i njime obmota metalnu kuku koju prethodno izvadi iz džepa. Obesi se jednom rukom o kuku proveravajući čvrstinu spoja. Ljuljajući se, nastavlja.

 

Teško ćemo se razumeti, osim ako se uzdamo u nešto u nama samima što će nam ukazati na jednostavno značenje termina “dobro”, njegovo, odista, univerzalno značenje, iako racionalno ne možemo utvrditi koje, i što će nam, kao čudom, otkriti da… 

 

“Klatno” se umiri u nultoj tački, Godunovich stane na noge i kredom obeleži ovu nultu tačku; odmeri gde bi mogao biti centar mreže i privuče ga obeleženoj tački; na isto mesto stavi kofer otvorivši poklopac.

 

…iskaz r: “biće je dobro”, ili pak, Iskaz-baza u oznaci alfa… 

 

Uskočivši u kofer, kao iz čamca, privuče krajeve mreže i okači ih o kuku.

 

… rečju: Sada sam dobar i uvek bio sam i biću dobar znači odista to da je biće dobro i da je sada, uvek i ubuduće dobro, da je dobro, zato što nije zlo, da je, zapravo, dobro, Vi znate, DOBRO, DOBRO.

 

Godunovich “nestane” u “telu” kofera. Poklopac se automatski zatvori. U istom trenutku začuje se čekrk prenosne mašine. Mreža sa koferom se lagano podiže u vis.

 

Posle desetak sekundi, mrak.

 

 

IMG_0007 2

 

  © 1987 Slobodan Giša Bogunović

Po predlošku: G. B., “Estetizovanje teorije. Tractatus logico-ethicus”, Student, god. XLVII, 19. 3. 1986. 

 

 

Godunovich-eva legitimacija (proza)

 

 

“Knjižica i ta dva papira su ti kao legitimacija”, kažu Godunovichu kada su ga ispraćali. ”Skreneš u prvu levo, ideš pravo, sačekaš tramvaj i voziš se do parka. Onda desno, znaš već.” 

“Znam”, kaže Godunovich. 

Skrene u prvu levo, produži pravo, sačeka tramvaj, odveze se do parka, i onda desno, sve kako mu je rečeno. Knjižicu i papire drži u ruci ispred sebe, kao one zastavice na predizbornim štapićima kojima se maše u pozdrav političkim vođama. 

Ispred doktorove ordinacije Godunovich stoji jer mesta nema. Oko njega, dve grupe pacijenata: prvi gledaju ispred sebe, drugi u vrata ordinacije. Godunovich se, silom prilika i vlastitih odlika, priključi prvoj grupi i zagleda u svoje cipele. Povremeno kroz vrata prođe sestra, noseći hrpu papira. Onda se vrati sa još većom. U njenom izlaženju i ulaženju, opštem ćutanju i teskobi otegnutog proticanja vremena, prođe Godunovichevo poslepodne i padne mrak. 

”Šta vi to čekate?” obrati mu se sestra u već praznoj čekaonici. 

”Doktora”, reče ozareno Godunovich. 

”A knjižicu, a uput?”

Seti se Godunovich svojih papira pa ih sve pruži sestri kao najraskošniji buket cveća. 

”Izvolite.”

”Nije ovo uput, ne znam šta je ovo”, reče prezrivo sestra.

”A ovo?”, pokaza on drugi papir.

Sestra pogleda u uput pa onda prekorno u Godunovicha. ”Kako da vas prozovem kada ne znam da ste tu?” 

”Pa tu sam ja. Još…” 

”A što niste predali knjižicu i uput?!” 

Godunovich ćuti.

”Eh”, reče sestra, ”i šta ja sad da radim?”

Godunovich slegne ramenima. 

”Ja sam, gospodine, i to svima posle da kažete, za vas majka Tereza večeras. Hajde uđite. Ali, nemojte sledeći put da me čekate do kraja i posle kraja. Lepo vam je rečeno prošli put. I lepo vam piše. I na vratima vam lepo piše.”

U ordinaciji stoji doktor u kaputu. 

”Šta je sad ovo?” reče on razočarano. 

”Pacijent”, odgovori Godunovich više za sebe. 

”Dođu tako i čekaju”, reče sestra, ”ne znam više uopšte šta ću s njima, jedan s knjižicom a bez uputa, drugi sa uputom a bez knjižice… onaj preda, ovaj ne preda…” Pretura po kartoteci i daje doktoru zdravstveni karton. 

”Ima li još neko?” 

”Nema”, reče sestra. 

”Sedite vi”, obrati se doktor Godunovichu, i mrzovoljno skide kaput. ”Da popričamo malo pa ćemo svi brzo put pod noge.” 

”Da popričamo malo i brzo”, sažme Godunovich doktorovu misao. 

”Tako je. Kažite mi, molim vas, prvi put kada ste bili ovde, da li je utvrđen hereditet?” 

”Nisam ja, doktore, nikada bio ovde. Ja sam prvi put ovde”, odgovori Godunovich. 

”Uvek isto”, dobaci sestra podsmešljivo, sašaptavajući se sa doktorom. ”Sve prvaci i novaci, do jednoga.”

”Ne piše baš tako kao što kažete”, reče doktor gledajući u karton.

”Hm”, reče Godunovich.

”Jesu li i u vašoj bližoj porodici – otac, majka, i tako dalje, pokazivali iste simptome?”

”U kom smislu? Kakve simptome?” pita Godunovich. 

”Hajdemo ovako, otpočetka”, kaže doktor. ”Ovako ćemo, i polako. Dakle, šta je to stric?”

”Stric?” Godunovich se zamisli. ”Mislite uopšteno, stric?”

”Stric.”

”To je… to mi je od oca, pa njegov brat”, odgovori jedva on, a onda se seti i oca, jer to beše pitanje. 

”Otac me je…”, pređe Godunovich sa uopštenog strica na konkretnog oca sa zamišljenim izrazom na licu. 

”Aha?” reče doktor.

”… jednom pitao gde smo, gde se nalazimo”, nastavi Godunovich, ”ako Vam to nešto znači.”

”Znači”, odgovori doktor mlako. ”Hajde sad ovako. Koliko je osam puta devet minus tri?”

Godunovicha jako prepade ovo pitanje, ali se odbrambeno i brzo zadubi u račun. Međutim, usred misaone operacije pomisli na konkretnog strica. I to beše pitanje. Ni taj nije bio ništa bolji. Ljut na svog brata, a teško raspoznajući ljude, bio je ljut na sve. 

Doktor pogleda u sat i počne tiho da odbrojava vreme do odgovora. 

”Šest, pet, četiri…”

”Zbunjujete me”, kaže Godunovich, vraćajući se sa strica na osam puta devet minus tri. 

”Jesmo li mi na trkama ovde?”

”Nismo, polako ćemo. To što imate poteškoća pri računanju nije ništa strašno, da znate.” 

Ovo malo uteši Godunovicha. 

”Ma znam, kada je nešto puta devet onda najbolje prvo puta deset pa minus ono nešto”, napravi se pametan Godunovich. 

”Jasno”, potvrdi doktor. ”Nego pokušajte sada da dobro upamtite sledeće: Gorčilo Petrović, Petra Dobrovića 24 kroz 2, ulaz s boka, 11010, Beograd. Ponovite sada. Hajde.”

”Gorčilo Petrović, Ulica Petra Dobrovića 24 kroz… 2?, ulaz bočno, 11010, Beograd”, ponavlja strpljivo Godunovich. 

”S boka.”

”S boka.” 

Gorčilo, ko to ne bi upamtio, i kakvo je to ime uopšte, nasmeja se Godunovich u sebi.

”Kako Vam se zvala baba po očevoj strani?” nastavi doktor s pitanjima.

Godunovich odmah pokuša da se seti, ali mu se u svesti ukaza mnogo sasvim nepoznatih baba. Jedna od njih čak i s crnom maramom na glavi. Odustane pre svega suočen sa dilemom šta je to očeva strana. Nagomilalo se već i ulica, i brojeva, i čudnih imena, uočava Godunovich svoju nezavidnu situaciju.

”Dobro, ostavimo baku po strani. Imamo ovde na stolu spajalicu, a kod sestre na stolu imamo uput, vidite?” 

”Vidim.” 

”Noću, spavate li?”

”Ah. Ponekad”, kaže Godunovich. ”Mislim, uz pilule.”

”Koje pilule uzimate?”

”Nešto na b. Male, bele”, dodade Godunovich preciznosti radi.

”Tumarate li po kući?” 

”Ne znam, ne bih znao reći, tj. ne bih znao da Vam kažem”, odgovori Godunovich pazeći na stil izražavanja. 

”Morate se potruditi.” 

”Pa trudim se! A šta drugo radim?” upita Godunovich razdražljivo. 

”Jeste li razdražljivi?” upita doktor.

”Jesam!” 

”Mrzovoljni?”

”Da.” 

”Nemate inicijative?”

”Da. Kažu mi da sam postao…” Tad uteče reč Godunovichu. ”Nešto u vezi sa psom”, priseti se on.

”Zakeralo?” 

”To!” 

”Ne iznenađuje to”, kaže doktor, i smireno se obrati sestri: ”Sestro, dajte mi, molim, onu tabelu Pikove demencije.” 

“Marija!” uzviknu Godunovich gledajući u sestru a setivši se babe.  

“Nema ovde nikakve Marije”, reče uvređeno sestra. 

“A šta smo rekli, u kom gradu stanuje Gorčilo?” nastavi doktor.

”U Beogradu!” odgovori sad kao iz topa Godunovich. 

”A gde je uput?” 

”Uput? Dao sam uput!” reče Godunovich. ”Mislite spajalica?” 

”A kako se preziva Gorčilo?”

”Gorčilo… pa, preziva se… Dobrović”, reče Godunovich zagledan u memorijski sfumato. 

”A gde stanuje?”

”U ulici… Uf. Ne znam. S boka! ”

”Pazite dobro sad. Da li u ulici Dragana Petrovića, Nikole Dobrovića, Petra Dobrovića ili Gorčila Petrovića?” 

”Nikole Dobrovića”, odvali Godunovich. ”Taj je projektovao Generalštab i gađao vojnu komisiju pepeljarom.” 

”A Gorčilov poštanski broj?”

”11000 i nešto.”

”Da Vas pitam i ovo”, reče doktor. ”Ko je Petar Dobrović?”

”Nikolin rođeni brat, slikar, nakratko i političar”, odgovori samouvereno Godunovich jer mu se otvorio dubinski tunel u pamćenju sve do Mađarske. ”Predsednik Baranjske srpsko-mađarske republike. Majka Irena Heidl. Rođen u Pécs-u.” 

U Peći? 

“U Pečuju”, doktore, u Pečuju”, reče samozadovoljno Godunovich. 

“A devedeset manje osam?” upita doktor kao iz osvete. 

“Osamdeset… dva.”

“I minus tri.”

“Šta minus tri?”

“Osamdeset dva minus tri.” 

“Sedamdeset… devet”, odgovori Godunovich potpomažući se radom malog prsta.

“S kojim je pitanjem ovo u vezi?”

“Ne znam”, kaže Godunovich. “S matematikom?”

 

Kada je pregled završen, Godunovich je izašao na ulicu i pogledao šta mu je u ruci. Bio je to papir na kome je pisalo: 

Kako si došao, tako se i vrati.

 

 

  © 2019 Slobodan Giša Bogunović